Za neka dešavanja nemamo misao koju možemo logički prevesti u reči. Nekim rečima ne možemo sklopiti iskaz, a nekim iskazima ne možemo dočarati šta nam se dogodilo i kako se osećamo. Nekad nas i sva čuvstva napuste. A nekad su tu i udaraju u najintenzivnijim talasima, kada bivamo zaglavljeni u vremenu koje više za nas ne teče. To vreme sada merimo informacijama, tim najskupljim resursom. U nekim ljudima, ipak, odavno su sahranjena poslednja zrna empatije.
Znamo šta se dogodilo. Stvarnost je koju ne možemo promeniti, desilo se i ne vraća se. Kao posredni svedoci normalna reakcija jeste da krenemo sa nametanjem krivice na nas, na zajednice za koje mislimo da su odgovorne, društvo na državnom i transnacionalnom nivou, Zapad i njegove vrednosti, video-igre, filmove i serije, državne organe, kao i odrasle. Ne uživam tu čast i privilegiju da sebe zovem stručnjakom niti mogu jednog takvog da imitiram, tako da neću davati ni svoje analoške zaključke, a ni prognozu. Time ima ko da se bavi, stoga prepustimo istragu njima. Neću ovde govoriti ni o propustima koje REM godinama unazad pravi, o mestu na kom se nalazimo kada je u pitanju posedovanje oružja po glavi stanovnika, o količini posla kojima fektčekeri i Fakenews tragači ovih dana imaju... Ovde oštru kritičku reč neću uputiti društvu i nama, već onima koji imaju monopol nad onim što nas oblikuje, a da toga možda nismo svesni.
Sloboda medija obeležava se 3. u maju i mislim da za obeležavanje tog dana nije dovoljno pet minuta gromoglasne tišine, već je možda najbolje da zauvek gromoglasno zaćutimo. Trend pada standarda ove naše novinarske profesije je tog dana porastao i zaglavio se tamo negde gore na lestvici vrtoglavo visokoj. Znam da se neće spustiti i znam da uzalud polažem u to nade. San o nemogućem zovemo nadom, rekao je Justejn Gorder. Kako uopšte mogu da polažem bilo kakve nade kada jedna užasna pojava, koja treba da u tim okolnostima najviše ujedini ljude i pokaže nam koliko je nežnost prema mentalnom zdravlju i životu važna, nas zapravo najviše razjedinjuje.
Navikli smo da se određeni mediji ne pridržavaju članova i njihovih tački iz Kodeksa novinara Srbije ili bilo kog zakona iz medijskog zakonodavstva. Međutim, posebno je sramota što bilo koji novinar bilo kog medija sebi dozvoljava da kapital i profit sahrane njegovo dostojanstvo i integritet zbog načina izveštavanja o aktuelnim problemima. Povreda dostojanstva i pijeteta oštećenih i preživelih, uznemirenih roditelja i roditelja žrtava, povreda prava na privatnost maloletnih lica i počinilaca, kao i povreda njihovog prava na presumpciju nevinosti, iznošenje zdravstvenih i drugih privatnih podataka i poziv na linč tih lica (moraću birokratski), fokus na pitanja KO i KAKO, a ne ZAŠTO (ovde pritom ne mislim na etiketiranje bilo koga i bilo čega što jeste ili nije posredno u ovome učestvovalo) i ŠTA DALJE, prenos dezinformacija i malinformacija, samo su neki od dokaza koliko je senzibilno novinarstvo zamenjeno animalnim nagonima pojedinih novinara i urednika određenih medija. Vreme je počelo da se meri brojem dezinformacija po času.
Narativ u koji mediji guraju ove priče je ništa drugo do slanja poruke svima: Predmet si naše zarade, naše slave, naše moći i našeg postojanja! Kao čovek ne vrediš i nije nam stalo do tvojih osećanja sve dok mi možemo da se bogatimo šireći moralnu paniku i strah. U prevodu je iskonski to to. Neko je napisao: Nije ni čudo što mediji krše prava na privatnost onog za kog se sumnja da je počinio neki delikt i žrtava kada sam predsednik ili bilo koji nosilac javne funkcije to isto radi na konferenciji za medije. Nikad nije smelo niti sme da se pravda kršenje etičkih smernica i prava drugih samo zato što to radi predsednik ili predstavnik MUP-a. Takav iskaz samo može implikovati da su novinari svesni ko je postavio pravila igre i ko je glavni, ko diktira dalje korake i ko ih nameće drugima indirektno, samo što nisu svesni da je najveća moć u njima, samim novinarima.
Osim navedenog, pisanje apsurdnih naslova i satanizovanje mlađeg lica za kog se sumnja da je 3. maja ubio devetoro, jeste posebna vrsta problema u svemu ovome. Oni koji to rade ili opravdavaju moraju da razumeju da oni koji osuđuju tu satanizaciju ga ni u jednom trenutku ne slave. Za javnost je najmanje važno ko je on, koliko njegovi roditelji zarađuju, gde živi i u koga je bio zaljubljen (da ne spominjem pokušaj romantizacije zločina od strane nekih medija), za javnost je važno kako ovo sprečiti i kako se sa ovim u narednom periodu nositi. Biće teško. Izgledaće kao da je ono najgore došlo, a to neće biti tačno.
Rekao je Boris Isaković u filmu Vukovar, jedna priča: Da bi našao odgovor na pitanja: Ko, Šta, Gde, Kada i Zašto?, treba proučiti ne samo minule dane i godine, nego i vekove unazad. Moglo je biti bez svega ovoga. Da je samo ovaj svet drukčiji. Neka nas uspomena štiti. Krokodili su došli odavno, Električni orgazmu. Molim vas sve da utolite animalne potrebe u vama i da postanete ljudi. Postanite novinari!
O autoru
