Prošlo je četiri meseca od početka ruske invazije na Ukrajinu. Za ovo vreme smo imali priliku da prisustvujemo raznim tribinama, što geopolitičkim, što ekonomskim, kao i onim tribinama koje se duboko bave temom rata između dva naroda tako bliska. Bratoubilački ratovi nama nisu strani pojam ili neki neologizam o kom će se u Matici srpskoj voditi polemika. Čitajući „Bhagavad-Gitu” i priču o javljanju Krišne jednom kraljevskom mladiću, što bi Sokrat rekao, našla sam u sebi duboko skriven uvid koji govori šta je u ovom svetu najmanje grešno činiti i misliti.
Jugoslovenski pesnik i pisac Aleksandar Tišma je pametno govorio o ratu kao o dehumanizaciji i istrebljenju svega ljudskog i moralnog čega u jednom čoveku ima. Govorio je o upotrebi čoveka i o pravom cilju koji rat nastoji da ostvari. Cilj ne leži fundamentalno u uništenju jednog naroda niti u ostvarenju direktne koristi ljudi koji vuku konce. Cilj rata je u upotrebi čoveka za vlastite ciljeve, stavljajući ga u neprirodno stanje kada čovek biva depersonalizovan i prinuđen da trpi nasilje da bi se od njega skovalo oruđe kojim drugi upravljaju. U njega se usađuje strah, izbijaju poslednje mrvice osećanja i sloboda. A šta onda ostaje kada svemu tome dođe kraj? Ostaje poraz epohe.
Mi smo rođeni u iluziji i trčimo ka iluzijama. Vodimo se vrtoglavo dugim neznanjima o egzistencijalnim problemima o kojima kao ljudi, vođeni nacionalističkim shvatanjima, ne znamo nimalo. Analogijski preslikavam i vršim reminiscenciju događaja devedesetih, koliko su mi makar poznati iz priča, knjiga i filmova. Eliminišem propagandne poteze naših i tuđih u predstavljanju istine, tragam za svojim stavovima, da bih na kraju došla do najjednostavnijeg zaključka – istina kao najveći gnoseološki problem nikada nije večna i apsolutna. Znate, istine su činjeničke, ali ne i večne. Večne su samo one koje razum priznaje večno tačnim. A kakve veze sa razumom ima bilo kakav ratni akt koji je učinila Rusija, NDH, Srbija, NATO? Istine u memoarima o ratnim sukobima i agresijama nikada ne mogu biti apsolutne. Ludilo, slepilo i zlo među ljudima večno će biti glasnije od zdravorazumskog načina razmišljanja, koje je opet vođeno empatijom prema onima koji su od ovog sveta zaslužili bolje.
Posle moje javne osude ruskih poteza agresije, stiže mi poruka koja mi skida povez s očiju, a na tako šarmantan način mi udara šamarčinu koja vrišti: Izdajice roda svog! Izdajice roda svog! Izdajice roda svog!. Kao tri jaka udarca kojima se lupa na vrata nesreće. Stiže druga poruka, treća, četvrta, stižu poruke pune govora mržnje, sažaljenja prema mojim roditeljima, poruke podrške... Ostah puna pitanja koja se komešaše u mojoj glavi, a koja se tiču toga šta je to u ljudima tako trulo da na ijedan način mogu pronaći opravdanje za oduzimanje života ljudi. Imala sam onu viziju, bolje rečeno iluziju, o tome da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Lajbnic nije pogrešio, ali dolazimo do jednog oksimorona. Zašto ja koja vidim i nalazim u potezima voljene nam majke Rusije pritajeno zlo, ta i dalje verujem u mir? A zašto ljubitelji neonacizma i ponosne srbende u Putinovim potezima nalaze opravdavajuće note, a nakon svega nisu u stanju da budu zadovoljni svojim životima, idejama i žive srećno?
Da se ovom prilikom osvrnem na rat koji vodimo u našoj zemlji, jedni između drugih: levičari, centristi i desničari... Srpska glumica Jasna Đuričić 11. decembra je osvojila nagradu Evropske filmske akademije za najbolju glavnu žensku ulogu, pandan američkoj nagradi Oskar, u filmu Quo Vadis, Aida?. Javnost je podeljenih shvatanja kada je reč o srpskim glumcima koji su tumačili važne uloge u bosanskom filmu, kao i o filmu uopšte. Nakon dobijanja značajne nagrade, netrpeljivost prema glumici je samo porasla, te ispod brojnih članaka, koji izveštavaju o njenom uspehu, nalaze se komentari užasavajućeg sadržaja. Kuda ideš, Aida? je za neke ljude antisrpska propaganda, većini koja film nije pogledala nijednom, dok za neke to predstavlja film zbog kojeg bi trebalo svi zajedno da kažemo: Nikada više! Čin učešća Jasne Đuričić u filmu za neke jeste autošovinizam, a za neke objektivno ponašanje prema obema stranama, tihi glas razuma i ruka pružena svim dobrim ljudima. Postoji rečenica koja u dahu objašnjava sve što je ikada trebalo da čujemo: Ko želi rat, dabogda mu u kući bio.
Gomila pripadnika masovnog društva karakteristično po usađenom načinu razmišljanja bez osnove jeste hrpa ljudi koja klima glavom na serviranu mržnju, moćno oružje današnje tabula rase, koju pedantno pakuje u rodoljubive poruke u cilju vređanja po nacionalističko-ideološkoj osnovi. Mešavina mržnje, logičkih grešaka, neznanja i predrasuda, zavijena koprenom pod nazivom pseudonim, predstavlja jasnu indiciju da još uvek postoje ljudi, zadojeni prezirom i šovinizmom, kojima ništa ne znači pomen gradova heroja poput Srebrenice i Vukovara. Makar im ne znači ono što bi trebalo svima značiti. Prema humanom i moralnom pitanju, izdani gradovi, kao sinonimi rata, stradanja i pomeranja granica ljudske zlobe, trebalo bi da predstavljaju opomenu svima, zagrljaj, obećanje, snagu i utehu, a ne povod za ratovanje pod štitom hrabrih tastatura, brzih prstiju i imena pera. Tragedija ljudi, bez obzira kom narodu pripadali, iznad je mogućnosti ljudskog shvatanja. Ona kod živih samosvesnih ljudi mora izazvati samo ćutnju i stid, ali i uzajamnu ljubav koja će pobediti posleratne tragove mržnje i težiti boljoj budućnosti u kojoj se propadanje ljudskosti zvano rat više nikada neće ponoviti.
Za kraj, postavlja se pitanje kojim sredstvom rat možemo razobličiti i kako da nastojimo da ostvarimo pobedu nad ratnim ostacima, a koja će trajati, te kako da pobegnemo od poražene epohe. Tišma govori o umetnosti. Tendencija da se ratu dodeli umetnički izraz razgolitiće ga i osramotiti, što će ga na kraju i razobličiti. Rat i zlo nastavljaće da se nameću i bude sve dok budemo nastavili da ih gušimo ćutanjem i klimanjem glavom na sve što se oko nas dešava. Zar nam onda ikakvo drugo oružje i preostaje osim umetnosti, ljubavi i lepote?
O autoru
