Ko je kriv?

Dugo mi je trebalo da krenem da pišem na ovu temu. Čekala sam pravi trenutak da se vrtlog emocija smiri, da bi reči koje se motaju po glavi dobile odgovarajući redosled. Tražeći balans između racionalnosti i emocija, otvorila sam samo niz pitanja za čijim odgovorima tragam još od decembra 2022. godine, nakon prvog protesta prosvetnih radnika na kome sam bila prisutna, a prvo pitanje na papiru je - ko je kriv?

Vodeći razgovore sa svojim prijateljima i porodicom, na pitanje koje ste malopre pročitali, dobila bih vrlo konkretne odgovore. Prvi je glasio sistem, drugi porodica, treći prosveta, četvrti deca. Tražeći obrazloženje zašto su odgovori baš takvi, nisam baš dobijala neka najjasnija objašnjenja, pa sam pokušala da sama otkrijem odgovor na postavljeno pitanje. Pokušala sam da se pronađem u svakom od ponuđenih, da delom razumem i da se saživim sa istim, ali evo šta se zapravo desilo u meni onog dana kada sam odlučila da napišem ovu kolumnu. 

Kada sam na telefonu čula dobru poznatu melodiju i na ekranu se pojavilo ime moje glavne urednice, jedan deo mene je znao koji je moj sledeći zadatak. Usledilo je samo pitanje: Da li želiš da napišeš kolumnu o ovome?. Odgovor je bio brz i jasan, kao i odgovori osoba koje su meni odgovarale na pitanje ko je zapravo kriv. Gde je nastao problem?

Problem je nastao kada je moj papir satima, zatim i danima bio prazan, jer nisam umela da pronađem prave reči i da ih formulišem u odgovore. Problem je nastao kada sam dala odgovor bez objašnjenja. Da li to znači da ja upirem prst u nekog ili određujem vrednosti? Kao čovek, samo sam radoznala. Kao novinar, moja dužnost je da probudim svest. 

Desilo se, ponovo. Jedino što je bilo bitno u svemu ovome, bilo je postaviti granice. Ovo nije usamljeni primer postavljanja vojske razuma na izabranu situaciju, ovo je samo još jedan u nizu. U traganju za odgovorima, morala sam malo više da obratim pažnju na ono šta se desilo pre, šta se dešava i šta se potencijalno može desiti nakon ovoga.

Da li se mi zapravo sećamo svega ili se naše sećanje briše kada ga potisnemo novim? Da li smo odlučili da prekinemo sa postavljanjem pitanja, zato što već unapred znamo odgovor? Kada smo odlučili da su nam deca pametnija od profesora, s obzirom na nivo njihove radoznalosti, a zaboravili da nam ti isti profesori uče decu da pišu i računaju? 

Vratimo se na odgovore koje sam ja dobila. U sudnici imamo četiri optuženika, koji se samo nadovezuju jedan za drugim, čine jedan određeni lanac društva, stub. Koga prvo krenuti da ispitujemo? Kakav je početak ili da krenemo od kraja, možda su odgovori baš ispred nas. Desilo se, ponovo. Da li smo kao društvo svesni onoga što godinama unazad gledamo, a ne dovodimo sebe u poziciju da preispitamo ono što nas je dovelo do svršenog čina?

Da li se sve naše vrednosti vide na tom stubu društva, u školi? Šta tačno učimo našu decu i na koji način, ali u bukvalnom smislu, da se bore za sebe? Da li ih učimo na budu bolji od prethodnih generacija pa samim tim i bolji od profesora? Da li je danas lakše da se roditelj obračuna sa profesorom, nego da kod kuće prizna grešku? 

Možda ovo nije početak. Možda bi trebalo da krenem sa brojem radnog sata profesora. Da li je profesor, objektivno, zaštićen kao učenik? Da li znamo kakav osećaj vlada njihovim telom nakon što pročitaju još nešto o svom kolegi koji je morao da ćuti, vezan lancima za stolicu i strogo se drži pravilnika koji je ministarstvo donelo? Da li nam to ministarstvo štedi nad prosvetom? 

Da li je sada odlazak kod pedagoga ili psihologa postao jedan ustaljeni obrazac đaka? Da li vlada stid na tom hodniku uzdaha do kancelarije direktora zbog neprimerenog ponašanja? 

Sledeće pitanje je šta je sistem negativne selekcije? Da li decu učimo da ono što nije zarađeno može tako lako da se pokloni? Da li su nam najgori đaci najuspešniji? Gde su dobri učenici? Da li su negde preko, van svoje kulture i jezika, u borbi za opstanak ili nezaposleni ili totalno razočarani u život? 

Nasilje nad profesorima se nastavlja, što znači da su karte za predstavu i dalje u prodaji. Glavni lik je oštećen, bačen je veo srama na profesiju, ukaljano im je dostojanstvo. Kritičari ostaju bez teksta, pa daju minimalne komentare i sugestije za poboljšanje. Glavni lik je na izmaku snage. Na pozornici dolaze oni čiji glas je u manjini, ali žele da se čuje. Da su protiv ovoga, da ne žele ovo.

Možda ipak izuzetak potvrđuje pravilo, pa na svetu postoje još uvek dobre dece i poštenih roditelja koji pre svega veruju profesorima, njihovom znanju i iskustvu u poslu. Ali, prazna glava uvek bolje lupa nego puna. Verujem i ne želim da prestanem da se nadam da će dobro pobetiti, da našu decu čeka neko i kada je zeleno svetlo na semaforu, da i kada je put nepregledan postoje svetla koja će im osvetliti korake i da na policama ima mesta za još jednu knjigu. 

Kakvu poruku šaljemo našoj deci, kao roditelji i profesori? Čak i kada smo spremni, a vala uvek jesmo, da krenemo da pričamo o promenama, da ipak postoji svetlo na kraju tunela, da ćemo da nastavimo da se držimo zajedno jer samo tako ćemo opstati, da ćemo svojim stavovima braniti nas i našu decu, naletimo na one, već dobro poznate usputne odgovore: Ne zavisi od nas.

Moje sledeće pitanje je od koga onda zavisi?

Da li mi stvarno mislimo da nam deca čitaju izjave ministarstva, reč po reč ili da pak gledaju u nas? Šta vide? Da li nas vide kao uplašene i slabe ljude koje se bore za svoje ideale? 

Na kraju dana, samo tražim odgovore. Jer kao čovek, želim da znam. Jer kao novinar, to mi je u opisu posla.