Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kolumna

Nova godina, stara pitanja

Mila Stanojević 24.3.2021. Komentari

„Nama Nova godina ništa nije donela. Kao da se zbunila, il’ se rugala”, svira Vlada Divljan, dok pijem svoju jutarnju kafu i pitam se da li smo zaista mislili da će taj prvi januar potpuno baciti u senku omraženu prethodnu godinu i doneti cveće. Naravno da nismo, ali smo valjda svi jedva čekali da dođe kraj čuvenoj 2020. u kojoj smo realno (čega ne znam da li smo potpuno svesni trenutno) prisustvovali istorijskim događajima pandemije i opšte halabuke.  I što je najgore, prisustvujemo i dalje, a kraj sveopštem haosu nije ni na pomolu.

Foto: privatna arhiva

Nova Godina se možda jeste malo zbunila, valjda je i njoj svega dosta, ali neko nam se drugi rugao i ne samo u prethodnoj godini. Pošast traje mnogo duže. Verovatno da će trajati još mnogo. A mi ćemo da sedimo, ćutimo i čekamo neke bolje godine. Slušaćemo kako smo neodgovorni i neozbiljni. Pogotovo mi mladi koji organizujemo masovne žurke, kažu. Mi, koji se nećemo zaraziti u hipermarketu do određenog vremena, niti u prepunom autobusu, ili ne daj Bože na otvaranju nekog spomenika ili na izborima. Mesta zaraze su, jasno je, mali privrednici, čiji su jedini izvori prihoda i opšte egzistencije, upravo njihovi mali lokali. Onda kafići, pozorišta i bioskopi, frizerski saloni. I zapravo sve to ima smisla. Sigurna sam da i virus voli sveže ošišanu kosu i da pogleda koji dobar film ili pozorišnu predstavu. Pa nije ni čudo što su ovo glavna mesta na kojima je naš susret s njim najviše moguć. A verovatno voli i da se opusti uz dobru kafu.

No, kao i svi mi (čitaj: baš svi), i ona ima svoj rok trajanja. Ali ne znam ima li kraja ruganju i odsustvu logike. Pitanja poput zašto niču novi stadioni, spomenici... dok se bolnice doslovno raspadaju, konstantna su. Samo svaki put je posredi različit  kontekst ili druga konkretna stvar. Odgovor, naravno, dobiješ – nikad. Razume se, mnogo je lepo kad se gradi, kad gradovi cvetaju, rastu, ali u situaciji kad se jedva preživljava, treba odrediti prioritete.

Zašto jedno dete ne može da dobije lečenje koje zaslužuje? Eh da je jedno. Zašto se sredstva za lečenje skupljaju putem sms poruka, dok se enormne nagrade dodeljuju pripadnicima savremene samoprozvane profesije – rijaliti igrač,  gde se pride trivijalni i oni najniži porivi ljudske duše prezentuju na nacionalnim frekvencijama? I jasno mi je da svako sebi obezbeđuje sredstva za život. Neko gradi svoj biznis, kakav god on bio. I svakako da se nešto ovakvo ne bi ni emitovalo da nije naišlo na masovno interesovanje, al baš je mnogo nepravde prisutno. To nas u školi, o životu nisi naučili.

Zašto ljudi gladuju i ne žive, već preživljavaju dok se na tim istim frekvencijama servira kako kod nas sve cveta i miriše. Miriše, ali na ustajalu, buđavu bananu. Zašto jedna mala, siromašna, ekonomski nestabilna država, iako se ovako ne predstavlja, prednjači po broju vakcina u odnosu na svetske sile? Zašto se roditeljima s malim finansijskim mogućnostima (pitam se šta je dovelo do ovoga), oduzimaju deca i šalju ili bolje da kažem nasilno vuku i odvode u hraniteljske porodice kojima se uplaćuje naknada za starateljstvo? Zar ne možeš ta sredstva da uputiš upravo biološkim roditeljima. Može se. Pitanje je zašto se neće? Zašto se nameće? Uspeh. Diskutabilan ili ne, požrtvovanost, istinita ili isfolirana. Zašto se jednom licu pripisuju sve zasluge i novac uplaćen građanima u krizna vremena imenuje kao izričito njegov? Mnogo zašto, a jako malo konkretnih odgovora i rešenja. Zašto i dokle? Ako je neko izbrojao koliko sam puta pomenula zašto, neka javi ili neka se samo zapita zašto uopšte ovoliko zašto? I ja sama postavljam mnogo pitanja, a ne nudim odgovore, a to je zato što na određena ostajem nema i valjda mi nikada neke stvari neće biti jasne. I to je valjda, neki odgovor.

Zašto idemo? Ode jedan tata u beli svet da obezbedi svojoj porodici iole pristojan život, pritom žrtvujući svoj. Ode jedna mlada doktorka na zapad da praktično primeni svoje znanje i na osnovu njega čak zaradi nešto. Znanje je sticala mučno i dugo, školujuću se u tim besplatnim školama, sa svim tim besplatnim knjigama. Ode jedan mladić da se igra bojom i malterom. Ode majka da besprekorno poređa knjige na police nekih buržuja nakon što je sa njih skinula prašinu i oribala celo kupatilo, svojom diplomom iz srpskog jezika i književnosti. Neki drugi tata, živi u karantinu, ovaj kamionu već mnogo godina i kreće u stranu mu zemlju da vozi neko cveće. Kad njemu već ne cveta. Mlađi mu sin meša boju po paleti i nanosi na platno čvrsto postavljeno na štafelaj što mu ostao od dede i priprema se za prijemni ispit na nekoj od  cenjenih Akademija umetnosti. Tata i mama jedva izdvojiše neke silne pare za čitavu opremu, višemesečnu pripremu i prijemni, da bi ih on uplakan pozvao da saopšti da nije položio. Jer eto, nije im potreban u ovom trenutku, ove godine ili ovog života. Neka dođe sledeće godine, tada će možda na listi pored njegovog imena, biti manje poznatih, eminentnih prezimena. Shvata on da je nepotizam sveprisutan, čak donekle i razumljiv. Ali ne valja ništa kad se preteruje. A ovde, preteruje se. Iritirajuće dugo. Iritirajuće mnogo. U čemu god, za šta god.

Kaže Đole Balašević Prolazi vreme, al’ to mu je to manir.  Jašta. Ide. Idu dani. Naši dani i za okolnosti ne mare. Ide nam mladost, još mučnije u ovim momentima, nekima mučna starost i ne proživljajvaju je u miru. Niko od nas nema mira. Ni slobode. A sad smo konačno onako istinski shvatili koliko je ona bitna. A mi, ako me pitate, idemo u tri lipe. I neću vam se izvinjavati što psujem. Kaže pesma Nije sve tako sivo kad imaš s nekim otići na pivo, je l. Sada nemamo ni to. Ali da ne bude sve tako crno, podsećam vas da je stiglo proleće! To nekad, zna da bude dovoljno.

Za kraj prepiske bih citirala Milenu Marković:

Mrak nije najgore mesto. Kraj nije najgore mesto. Strah je najgore mesto.

kolumna,nova godina,Zašto?,virus,okolnosti,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.