Ovo selo polako ali sigurno nestaje. Koliko god se nekad neki stanovnik, željan ljubavi ovog mesta, vraćao tamo odakle je i krenuo, ovo mesto ipak umire. Još uvek ovde živi nekoliko ljudi. Nisu stvarno svi otišli, ali većina jeste. Oni koji su ostali i oni koji se uporno vraćaju s vremena na vreme, oni su jedini koji nekome mogu pričati o razlikama između prošlosti i sadašnjosti. Oni koji se nikada nisu vraćali imaju prava samo da se sećaju. Probala sam da napišem ovaj tekst iz objektivnog ugla. Međutim, nisam uspela. Kada sam počela više da istražujem, a ne samo da se oslanjam na ono što znam, odmah sam uočila neke nepodudarnosti.
Od Babušnice do Crvene Jabuke morate proći pored nekoliko sela. Prvo selo kroz koje ćete ići je selo Gorčinci a onda nakon toga prolazite pored Ljuberađe. To je ruta koju ja poznajem. Nakon toga, ide se uzbrdo pa malo nizbrdo. Sela pre Crvene Jabuke pored kojih ovom rutom morate kročiti su i Berduj, Leskovica, Radosin i Rakov Dol. Postoji i još načina, naravno. Postoji i drugi put. Kada sam bila dete, govorila sam da se Crvena Jabuka nalazi na kraju. Stvarno ne znam šta sam ovom rečenicom mislila – možda sam to govorila jer je to meni bila krajnja destinacija. Volela sam da nabrajam ta sela dok ne dođemo do našeg. Tata me je uvek zapitkivao koje je sledeće selo pored kojeg ćemo proći. Kao mala, uvek sam grešila, jedno vreme. Kasnije sam već naučila. Bar se nadam da jesam.
Kada je reč o postanku porekla i stanovništva, meni su oduvek bili najpoznatiji Mišarinci i Vučkovci, to su mahale. Sve ostalo sam zaboravila. Mnogi kažu da je ovo selo nastalo još u dvanaestom veku na ostacima latinskog naselja i da je najstarije u Lužničkom kraju. Lužnički kraj jeste, u suštini, Babušnica. Dobio je ime po reci koja protiče kroz ovo mesto, po reci Lužnici. Ovo selo se nalazi u dolini reke Tegošnice, a oko nje se nalaze planine Tumba, Talambas i Crni Vrh. Tumbu pamtim kao planinu na kojoj postoji ringišpil. Stvarno je tako bilo, verujem da je i sada. Ali o Tumbi ćemo drugom prilikom.
Istina je da do ovog sela nećete doći lako. Takođe, istina je i da nema asfaltnog puta. Međutim, na mnogim portalima možete doći do informacija da nema ni signala za mobilni telefon a to nije tačno. Postoje lokacije na kojima nećete imati signala, to se može dogoditi svuda ali da u bukvalnom smislu nema mreže, to nije tačno. Moj otac redovono posećuje svoj dom u ovom selu i ja se čujem sa njim putem mobilnog telefona kada je tamo. Tako da, ovo mesto nije u bukvalnom smislu odsečeno od sveta. Nije mreža ono što ovom mestu fali, već ljudi.
Centar ovog sela je prepoznatljiv po crkvi i velikom spomeniku. Spomenik koji stoji u centru sela je posvećenim svima onima koji su poginuli u Balkanskim ratovma kao i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ja sam ovaj spomenik nazivala bomba, jer u centru spomenika stvarno stoji bomba. Osim spomenika, kao što sam već rekla, ovo selo krasi i crkva. Ta crkva nosi naziv Car Konstantin i carica Jelena. Sagrađena je 1868. godine a obnovljena 2011. godine. Pored crkve, nekada je postojala prodavnica u kojoj je radio Slavko. On je i danas meštanin ovog sela. Čak i u ovoj nedođiji, kako je mnogi nazivaju, nekada se moglo kupiti nešto. Odmah u centru je i reka pored koje je, verujem, i dan danas prelepo.
Meni je istorija ovog sela jako mutna jer sam čula mnogo priča. Jedna od njih je, na primer, da je ovo selo dobilo naziv Crvena Jabuka, zbog toga što je Turčinu, nekada davno, pala jabuka koja je bila crvene boje, te je on odlučio da ovo selo tako nazove. Možda se neko čak i šalio sa mnom. Možda i nije. Generalno, ovde nećete videti ljude, ne mnogo ljudi. Jedini dan u godini kada se može čuti buka u ovom selu je 3. jun. Tada je seoska slava čiji je sinonim Kostadinovdan. Tada se okupljaju Crvenojabučani u centru sela kako bi proslavili svoju seosku slavu. Ja, iskreno, nikada nisam prisustvovala ovom događaju ali bih volela da se to promeni. Mada, po onome što sam videla na fotografijama i klipovima, ovaj događaj deluje zanimljivo. Kažu nam da putujemo u Srbiji, eto gde možete u junu. Makar na jedan dan.
Iskreno rečeno, ovo mesto ne može da vam ponudi mnogo toga. Prvenstveno mislim na iznajmljivanje soba ili apartmana. Ne može ni da vam ponudi turističkog vodiča jer nije na taj način razvijeno. Sećate se onog teksta o Zvonačkoj banji, onog koji je bio u drugoj rubrici. Ovo mesto je nešto poput toga. Ta banja je mesto koje čeka da ga neko ponovo oživi dok je Crvena jabuka mesto koje čeka asfaltni put. I nije poenta samo asfalt, poenta je što se do nekih kuća stvarno autom ne može doći. Do tatine kuće, na primer. Godinama. Tvrdim da je ovo selo prestonica najboljeg sira i vurde. Postoji jedna žena u ovom selu koja još uvek to ume da pravi, na onaj stari, njihov način. Verujte, kada biste probali ne biste želeli da odete odavde. Pored toga, ovo selo ima i vodopad, jedan od najlepših. Videla sam ga svojim očima. Mislim da sam već pisala i o njemu. Možda se sećate onog teksta koji je vezan za mini hidroelektrane. Do ovih voda još uvek nisu došli.
Međutim, nakon ovako lepe priče, sledi i realnost. Pre nekoliko godina bila sam u jednom internacionalnom kampu. Bili smo smešteni u selu Strelac i jedna od akcija je bila šetnja do Crvene Jabuke. Ta ruta kojom smo se kretali prolazila je pored tatine kuće u selu. Tata mi je detaljno objasnio kako stići do kuće, a plan je bio da mi svratimo tamo kako bismo napravili pauzu. Međutim, ja sam se u jednom momentu izgubila gledajući u papir na kom su bili putokazi. Desetak minuta kasnije, shvatila sam da sam promašila kuću u koju sam dolazila veoma često ranije. Nisam umela da shvatim zašto se to dogodilo, stvarno nisam. Sve mi je delovalo nepoznato, tada. Znate zašto? Rekla sam vam na početku − selo je ostalo zarobljeno u rukama prirode. Nisam mogla da vidim kuću, ne samo zato što moje sećanje nije bilo dovoljno sveže, već zato što je priroda obojila sve ono oko nje bojama kojim je ona sama to htela. Grmljem, trnjem... Bila sam tako blizu a tako daleko. Tek onda, kada sam prepoznala kuću koja je bila daleko od tatine, shvatila sam da smo i mi daleko od željenog odredišta. A tu kuću, dom dalekog komšije mog oca, prepoznala sam zato što se put do njegove kuće video, a do tatine nije. Da li razumete o čemu vam govorim?
Pokošena livada, pas u dvorištu, veš na žici...To govori da, tamo negde, još uvek ima života. Tatinu kuću je sakrila priroda, zato nisam mogla da je vidim. Sakrila ju je iako tata još uvek od te kuće nije u potpunosti odustao. Nije više stvar u tome da nam sela umiru. Činjenica je da će nam se i putevi do tih istih sela sakriti. Umesto veša na žici, sušiće se staro lišće. Umesto pasa koji laju, čuće se zvuci drugih životinja. Livade će sve više biti urasle i obrgljene trnjem. Znate šta će ljudi činiti povodom toga? Ranije bih na ovo pitanje odgovorila: Ništa. Međutim, sada mislim da će početi da glume da im je stalo do svega toga dok će se drugi probuditi i shvatiti da nije asfalt najvažniji faktor u životu. Ipak, većina neće uraditi ništa. Ja nisam umela da dođem do kuće u kojoj sam provodila detinjstvo. Šta će onda uraditi svi ovi ljudi koji su, odjednom, počeli da se vraćaju tamo odakle su došli?
Nije uvek beg opravdanje. Neki su ljudi sa sela bežali u gradove zato što su morali. Ali budimo realni, ne bežite sada iz gradova zato što morate, nemate iste razloge. Vraćajte se tamo odakle su vam koreni jer to volite, a ne zato što vas je muka naterala. Tako bi trebalo da bude, a ne obrnuto. Hajde da čistimo ono grmlje koje nam je sakrilo puteve. Hajde da ne glumimo već da učinimo nešto. Asfalt je ljudima u selu bio važan kako bi do svojih domova stizali lakše. Neka sela su dobila bolje puteve, a neka nisu. Ljudi iz grada odavno imaju asfalt, a pitanje je da li njime umeju da koračaju? Više, izgleda, nije važno da li nešto imamo ili nemamo već je važno da li umemo to da iskoristimo. Da li umemo to?
Dobijala sam kritike kada sam par puta pisala da će stariji ljudi uskoro neće više biti živi. Moja baka kaže da to treba da ide redom. Ja ne želim nikome da umre, naravno. Samo sam realna. Zbog toga se i pitam šta će biti kada i ono malo ljudi po selima umre i kada nam se stvarno putevi do starih domova izgube? Ko će nam onda pričati priče? Još važnije, kome bi neko danas mogao da ispriča svoju priču kada smo svi pobegli od onog što je deo nas? Mnoge priče će završiti u grobovima a mnogi domovi u grmlju i trnju. Ako ne saslušamo ono što neko može da nam kaže i ako ne očistimo ono što nas sakriva i naše priče će biti iste. O nečemu treba pričati i u budućnosti. Nekom je stvarno potreban asfalt, da pusti korak ili da ispriča priču. Nekome je potreban da ode, a nekome da se vrati. Budi ti nečiji asfalt. Mnogi bi rekli: Pa zar je važno kakvim putem hodamo? Izgleda da jeste. Lako je koračati stazom gde je korak stabilan. Pitajmo one koji hodaju ceo život po kamenju i blatu, kako je njima?
Rekla sam vam već u predhodnom tekstu da mnogi ljudi čekaju neke stvari godinama. Ovo je jedna od tih stvari a ima ih još mnogo. Ponavljam i da je moj život zanimljiva priča, jer ja nekada vidim čak i ono što nekima izgleda nevažno. Zato je to tako.
Asfalt.