Ja sam student. Živim u Srbiji. Do sada sam razmišljala da odustanem od fakulteta par puta, ali ipak nisam. Radim i studiram da bih mogla da finansiram svoje troškove akademskog života. Sreća pa sam na budžetu, ali ne radujem se ja za sebe. Mene pokreće problem mojih kolega po muci. Kako da preživiš ako si student u Srbiji? Dame i gospodo, pristojna Srbijo, sada bih vas zamolila za malo pažnje, imam nešto važno za reći.
Razmišljam sada koja priča bi vam bila najzanimljivija...Možda da krenemo od nudli? Hajde da se zapitamo zašto nudle (a moje kolege studenti već dobro znaju)? Nudle su tradicionalno jelo svakog studenta. Kako bi opstali, a i razvukli naš džeparac na malo duže staze, složno smo počeli da jedemo nudle, koje su do ove godine predstavljale našu sirotinjsku hranu. Ali avaj, sigurna zona nam je iskliznula. Nudle su nekada davno, mislim deluje kao davno, bile samo 120 dinara, a danas su postale carsko jelo koje možemo kupiti za neverovatnih 300 dinara. Dobro, zavisi kakvog kvaliteta. Ali ne, nisu nama nudle problem.
Završiš fazu školovanja zvanu osovna škola. Roditelji se zalažu da ti obezbede sve uslove za adekvatno školovanje, da sutradan budeš čovek, kako to mi volimo u zemlji na brdovitom Balkanu da kažemo. Onda prođeš srednju, gde ne vidiš skrivene troškove, a i realno nije kao da te tada zanimaju. Onda dođeš u ono najlepše doba. Ah, fakultetski dani, status akademskog građanina, edukacija, prijatelji za ceo život, kumovi, drugovi, skripta i TROŠKOVI. Prvo razmišljaš kako da uopšte dođeš do fakulteta, jer znate, mnogi se selimo u tuđe gradove da jurimo naše snove. Velikih želja, skupimo snagu, roditelji nas podrže, uz sigurno obećanje da će se truditi da isplivaju, samo da jednog dana možeš da kažeš: — FAMILIJO, STUDENT VAM JE DIPLOMIRAO.
Svaki početak je težak kažu, ali ti ne kažu da ćeš u narednim godinama izgubiti živce, izgubiti strpljenje, izgubiti volju, a sve to zbog toga što si možda izgubio novčani prihod. Kao deo ove omladinske čete, koja korača stazama obrazovanja, reći ću vam da nije važno da li imamo stipendije, da li smo na budžetu, da li živimo u domu ili u iznajmljenim stanovima i šupama, jednako nam je teško. Jednako delimo muke i probleme, udružujemo budžet da bismo lakše podneli dan, noć, ispitni rok. Prestajemo da izlazimo, iako nas možda po tome znate. Naše studentske žurke su najluđe, jer mi znamo da preživimo sa samo 200 dinara. Bar smo nekada mogli. Sada krpimo kraj sa krajem, a naši roditelji nisu krivci. Gde da tražimo krivce? Je li majka Srbija uspavana pa ne vidi? Ostaju li nemi naši državni oci kada kažemo da ćemo večeras leći gladnog stomaka da bismo sutra kupili skripta, jer nam je cilj položeni ispit?
Jutros sam ustala, otišla na posao, jurila da pohvatam sve informacije sa predavanja na koja ne idem često, jer znate, od predavanja ne mogu da kupim hleb, izvinite. A onda sam sela u svoja skromna četiri zida, u iznajmljeni stan, i videla alarm. Kolege sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, sami na frontu, bore se za, ni manje ni više, nego svoje obrazovanje. Odnosno uslove. Možda ja na fakultetu nemam problema, imam ih van njega, ali oni imaju. Pa šta me se tiče? Pa tiče me se! Tiče se i mene i svih nas. Ne samo nas studenata, već cele naše voljene zemlje. Povećana školarina u nikad težem vremenu. I koga želite vi, državo Srbijo? Želite li da vam se mila deca školuju ili želite da zgrnete još neki dinar za svoje duboke džepove kojima nema dna. Nama problem nije učenje, nama ste problem vi, koji nas sputavate zbog PARA. Da, teško je obezbediti uslove, možda i vama, ali ko će vam se, zaboga, školovati kada nema prihoda da preživi ni mesec dana, sve i da ima platu? Tražite od nas, tražite i tražite. A šta nam nudite? Recite nam, gospodo.
Želimo da ostanemo ovde, nije nam svima cilj da odemo što dalje. Željni smo majke, oca, baka, deka, naših korena, ali vi nas terate. Terate nas odavde godinama, ali ste malo ubrzali proces. Ja vam sada glasno govorim u ime svojih saboraca, ako nas terate, nateraćemo i mi vas. Nateraćemo vas da preispitujete svoje odluke godinama unazad. Za svaki dinar viška koji niste uzeli u obzir, za svaku neprospavanu noć, za sve one naše vršnjake koji nikada nisu ni mogli da upišu fakultet jer nisu imali od čega. Nemojmo zaboravljati istoriju. Naučeni smo mi i vrlo dobro znamo šta je nekada značila reč STUDENT. Mi sada tražimo. Tražimo da nam obezbedite sigurnost, tražimo da vam se ne svodi sve na materijalnu dobit, već i na unapređenje nas mladih, jer, ako se ne varam, učili ste nas da na nama svet ostaje. Rekla bih pre da ste zaboravili da nas upozorite da se isti taj svet obrušava na naša leđa, dok vam stvaramo uslove za bezbednu starost. Nešto mi se, boga mi, čini da ipak mi starimo brže od vas. Starimo, a stojimo.
E pa nećete više tlačiti ugnjetavanu masu, STUDENT USTAJE! Student se budi i ne mora da jede nudle da bi se borio sa vama! Navikli smo mi i praznih stomaka da osvajamo planine. Čik da vas vidimo, para nemamo, znanja na pretek imamo.
O autoru
