U svetu prepunom akcionih spektakala i zapanjujućih otvorenih svetova, video-igra „To the Moon” se izdvaja kao tiha, emotivna i narativna avantura koja pokazuje da pravu priču ne pokreće moćna grafička kartica, već srce. Ova igra, premijerno objavljena 2011. godine od strane nezavisnog studija Freebird Games, a stvorena gotovo u potpunosti od strane Kana Gaoa, svoju publiku privlači jednostavnošću, toplinom i dubokim temama o davno zaboravljenim sećanjima koja i dalje bole.
U igri To the Moon igrač preuzima ulogu dvoje doktora, Nila Votsa i Eve Rozalin, koji koriste futurističku tehnologiju kako bi ostvarili poslednju želju ljudima koji su na samrti tako što im usađivanjem sećanja stvaraju iluziju da su nešto zaista doživeli. U ovom slučaju, radi se o starijem čoveku po imenu Džoni Vajls i njegovoj želji da ode na Mesec. Zašto baš tamo, ni on sam ne zna. Upravo je na igraču da sazna uzrok te želje i omogući mu da proživi novi život u svom umu, pre nego što umre. Kroz retrospektivno putovanje njegovim sećanjima, igra polako otkriva delove prošlosti koji su oblikovali Džonijev život od trenutne starosti pa sve do ranog detinjstva, a u tim uspomenama se skrivaju odgovori. Kako se putuje sve dublje i dublje, saznaju se skriveni detalji o njegovom životu koje je i sam zaboravio, o ljubavi, gubicima i stvarima koje nikada nije nikom rekao.
Iako tehnički zaista ne izgleda naročito impresivno na prvi, ali i na svaki naredni pogled neodoljivo podseća na klasične pikselizovane 16-bitne igre, To the Moon od početka jasno stavlja do znanja da joj ti grafički nedostaci nisu mana i da u njenom slučaju nije reč o tipičnoj igri. Nema borbi, a ni tradicionalnih izazova, čak ni odluka koje menjaju i utiču na tok i kraj priče. Fokus je isključivo na radnji koja je linearna i filmska i tako se i odvija. Zato je i lako prepustiti se njenom istraživanju i doživljaju. Piksel – art stil, tako nije tehnička prepreka, već svesna odluka koja je tu da dodatno pojača osećaj nostalgije. Animacije su jednostavne, ali funkcionalne. Dizajn nivoa je praktičan, fokusiran na istraživanje prostorija koje predstavljaju Džonijeva sećanja. Preko toga igrač pronalazi predmete koji otključavaju nova sećanja i rešava zagonetke koje služe kao prelaz između scena.
Glavni adut igre je svakako način na koji ona priča svoju priču. Svaki segment sećanja je kao jedno poglavlje romana, pažljivo napisano i emotivno zaokruženo. Priča se razvija polako, ali bez praznog hoda tako da svaka scena nosi smisao i svaki dijalog ima težinu. I upravo ta pažljivo dozirana emotivna gradacija razvija i likove u igri, ali i igrača kao osobu dok se suočava sa dilemama koje doktori u igri imaju o autentičnosti sećanja i smislu ispunjene želje ako je zasnovana na nečemu što nikada nije bilo stvarno.
Muzika u To the Moon nije samo isprazna pratnja, već i verovatno presudni deo preko kog igra uspeva da izgradi svoju atmosferu. Kan Gao, koji je takođe i glavni tvorac ove igre je za nju i komponovao, iako minimalističku, prelepu klavirsku podlogu koja poput reke neprestano i fluidno teče zajedno sa pričom, pojačavajući svaki trenutak tuge, nostalgije i otkrića. U čitavom soundtracku se kao najemotivnija numera izdvaja pesma u izvođenju Laure Šigihare Everything’s Alright, čiji tihi glas i jednostavan zvuk klavira nose težinu celokupne priče poput uspavanke za kraj jednog života.
Iako traje svega nekoliko sati, To the Moon ostavlja snažan utisak zahvaljujući temama o ljubavi, gubitku i nostalgiji, ali i pitanjem šta je ono što zaista ispunjava život. Upravo kroz tu jednostavnost, ova igra uspeva da se uvuče pod kožu, jer su pitanja koja ona postavlja potpuno univerzalna, o težini neizgovorenih reči ili o sećanjima koja se ne mogu promeniti.
O autoru
