U četvrtak, 16. novembra na Filozofkom fakultetu održano je predavanje pod nazivom „Veštačka inteligencija u redakciji”. Predavanje je održao stručnjak za digitalne medije iz Međunarodnog odbora za istraživanje i razmenu (IREX), kao i bivši glavni i odgovorni urednik sajta „B92”, Pavle Zlatić.
Veštačka inteligencija doživela je neverovatan rast i razvoj poslednjih godina, pogotovo uz pomoć četbota ChatGPT, koji postoji tek godinu dana, a za samo nekoliko meseci je uspeo da postane najposećenija mreža na svetu sa skoro 100 miliona korisnika u roku od samo tri meseca. Pošto se ovaj četbot, a i drugi kanali veštačke intelignecije mogu koristiti za pronalaženje informacija o bilo čemu i pošto se njihov rad može upotrebiti u bilo kojoj branši, tako veštačka inteligencija počinje da se koristi i u samoj redakciji.
Ono što veštačka inteligencija radi, što je zastrašujuće, jeste da pravi prvu suštinsku promenu i uklanja svaku prepreku. Ona daje mogućnot i briše zanatsku barijeru, što je potencijalno opasno za novinarstvo. Veštačka inteligencija je dosta dobra u kopiranju ovog zanata i svakog dana je sve bolja, rekao je Zlatić.
Generisanje vesti pomoću veštačke inteligencije nije jedino što ona nudi i novinarski posao nije jedini kome ona preti. Danas, na nekoliko minuta surfovanja internetom i za samo nekoliko dolara, nalaze se i generisani voditelji - ličnost, vizualni identitet, glas, a sa druge strane ljudi ne mogu ni da zamisle šta je dostupno imućnim pojedincima, korporacijama i medijima koji su u finansijskom stanju da realizuju mnogo više stvari od njih.
Foto: SDL redakcija/ Milena Kostić
Termin eho komora prvi put spominje profesor Kes Sanstejn 2001. godine, a on predstavlja situaciju ili prostor gde su verovanja, ubeđenja i ideje jedne osobe potkrepljenja i ojačana prenosom i ponavljanjem istih u jednom zatvorenom prostoru. Ovaj fenomen danas je najprisutniji na društvenim mrežama, ali veštačka inteligencija može dovesti do toga da, uprokos mogućnosti da ljudi izađu iz sopstvenih eho komora, zapravo se još više povuku u nju.
Veštačka inteligencija nam daje mogućnost ili makar iluziju, interakcije. Ja ću za šest meseci, godinu ili dve moći da kažem da želim da mi baš ovakav voditelj sa baš ovakvim glasom i sa baš ovakvom dikcijom čita vesti iz izvora koji meni odgovaraju, navodi Zlatić.
Veštačka inteligencija integriše se u redakcije na tri načina: automatizacijom pešačkih poslova koja se odnosi na transkribovanje snimaka, pisanje sižea, izvlačenje najbitnijih stvari iz tekstova, prevod, pretraživanje i pronalaženje podataka, kao i pravljenje suštinskih redakcijskih strategija. Nakon svega ovoga postavlja se pitanje: gde je tu čovek?
Veštačka inteligencija se uči na kolektivnom znanju, pa ljudska ruka tu možda i neće biti potrebna. Međutim, ona i dalje ne zna sve. Kada je svima dozvoljeno i omogućeno da hiperprodukuju sadržaj korišćenjem veštačke inteligencije, shvatamo da će nastati beskonačna količina istog sadržaja. Tada će ljudska kreativnost i ideja ponovo postati prave vrednosti. Postaviće se pitanje: šta je štancovanje vesti, a šta pravo novinarstvo? Za sada je iskra novinarstva i dalje rezervisana za ljude, zaključuje Zlatić.
Danas je veštačka inteligencija sposobna da napiše odličan naslov, napiše celu vest, izveštaj, članak, da sve prilagodi nivou emotivnosti koji žellimo da imamo u tekstu, da sam tekst izmeni u odnosu na publiku za koju je pisan i još bezbroj stvari koje nam možda ni ne padaju na pamet. Sada, u trenutku pisanja ovog teksta, ove stvari ipak zavise od čoveka kao pokretača i onog koji vuče konce, a već sutra - ko zna, možda nećemo ni primetiti da je cele jutarnje novine koje čitamo uz kafu napisala veštačka, a ne prirodna inteligencija.
O autoru
