U ponedeljak 27. novembra u prostorijama Filozofskog fakulteta održana je tribina pod nazivom „Nasilne prakse svakodnevice – dve perspektive”. U prvom delu tribine sociološku stranu je zastupao diplomirani sociolog Nemanja Krstić i psihoterapeut Maja Devinčić, koja je zastupala stranu psihologije, dok se u drugom delu razmatralo o modelima za strukturno smanjenje nasilja u svakodnevici. Na kraju je i publika učestvovala u diskusiji.
Sa sociološke strane, ako se govori o nasilju, prvenstveno bi trebalo razmišljati o samom pojmu nasilja, ali se postavlja pitanje kako se razmišlja o tome. Nemanja Krstić je razmišljanje o nasilju izneo prvo kroz zdrav um koji, kako on kaže, ne iznosi mnogo, pa nećemo ni puno saznati o tome i tu ćemo se zadržati u onome šta nasilje jeste ili koji su uzroci i kada nasilje treba rešavati. Ipak, sa sociološke strane postoje strukturni izvori nasilja, a jedno od njih je da je nasilje prisutno u svakodnevici.
Nasilje imamo u javnom prostoru, imamo ga u institucijama, pogotovo kao formalizovanu praksu, imamo ga u porodici i u medijima, manje-više u svim sferama života. Prvi razlog zašto je nasilje zastupljeno, manje-više svuda, jeste ono što se u teoriji naziva postratno, postkonfliktno društvo. To je relevantan razlog zato što od početka do kraja devedesetih ovo društvo se suočilo sa tri rata, a posledice rata su katastrofalne, rekao je Nemanja Krstić.
On je dodao i da ne postoje dobre posledice rata, već samo one katastrofalne i one manje katastrofalne, svakako je loše po društvo. Samo društvo možda može nekako da umanji taj uticaj rata na celokupnu zajednicu, ali naše društvo ne radi ništa po tom pitanju.
Na prvom nivou to znači da konfliktno društvo ima pojedince koji su bili u ratu i ratovali, a kada je neko iskusio ratovanje on je iskusio formu nasilja kao jedan od legitimnih načina nošenja, ali i rešavanja problema. Još gore u toj situaciji je onaj koji je iskusio ekstremnu formu nasilja, on je sklon tome da relativizuje neke manje vidove nasilja. Na drugom nivou su traumirani ljudi koji su preživeli određeni vid nasilja. Treći nivo jeste da imaju oružje. Koliko se ratovalo, toliko je bilo i neregularnosti u ratu da je većina ljudi donela oružje svojim kućama. Mi smo u prvih pet zemalja sveta po broju naoružanja po glavi stanovnika, objasnio je Krstić.
Psihološku stranu je zastupala Maja Devinčić koja je krenula od priče da preci koji su bili u ratu i konstantnom konfliktu, kao na primer kada su Srbi bili pod Turcima 500 godina, ostavljaju generacijama unapred velike traume kroz gene koje su nama preneli. Kako navodi, zbog rata se menja genetski kod u društvu. Samim tim, kada je ljudima genetski kod promenjen, svakodnevna doza nasilja, nažalost, postaje normalna.
Maja Devinčić; Foto: SDL redakcija/Katarina Aleksandrović
Većina pripadnika starijih generacija, koje su bile pitane da li su bile tučene, odgovorila je pozitivno uz dodatak zaslužio/la sam. Sama činjenica da ljudi stariji od 20, 30, 40 godina misle da je ikakva batina zaslužena je globalni problem.
I sada, kada pričate sa nekim roditeljima oni i dalje praktikuju neke vidove fizičkog nasilja za decu, i sada, mi možda to nećemo da okarakterišemo kao zlostavljanje zato što nije toliko intenzivno, ali jeste fizičko nasilje. Ono što se promenilo u prethodnih, na primer 10 godina, jeste da sad imaju potrebu za opravdanjem. Malo ih je sramota, istakla je Devinčić.
Autoritarnost podstiče većinu nasilja, jer ne smemo da se suprotstavimo nekom autoritetu, bilo da je to roditelj, učitelj, vršnjak ili profesor na fakultetu. Iz straha šta će onda da ih sačeka, kazna, stajanje u ćošku, batine ili nemogućnost polaganja ispita. Maja je istakla da svi imamo strah od toga da kažemo mišljenje koje je nije popularno, čak i oni koji ga kažu, plaše se posledica toga.
A onda vam bude neprijatno kada treba nešto da tražite od autoriteta, ako treba da se ne složite i pokažete drugačije mišljenje, to je već visok nivo stresa, koji ne bi smeo da se dešava, da ste normalni. Jer vi ste sa profesorom na fakultetu manje-više jednaki, samo profesor ima veću odgovornost od vas. U odnosu jednakih, vi imate pravo da kažete svoje mišljenje. Iako to može da vam se vrati, vi čekate da vam se vrati. Sačekaće vas na ispitu i biće posledica za neslaganje, a mi se onda adaptiramo tome i živimo najbolje što možemo u skladu sa tim, zaključila je Devinčič.
Učite i razvijajte svoj jezik, jer kada imamo reči, ne ćutimo na nasilje – bio je odgovor na jedno od nekolicine postavljenih pitanja, nakon čega je zavladala tišina u sali.
O autoru
