Na Filozofskom fakultetu je u petak, 17. maja održano predavanje pod nazivom „Anatomija odbačenosti - Razumevanje psiholoških efekata socijalne isključenosti”. Iako smo kao pojedinci uvek svesni onoga kroz šta prolazimo, često nismo svesni zbog čega se tako osećamo. Upravo o osećaju odbačenosti kao pojavi koja svakodnevno prožima živote, ostavlja trag duboko u onome ko kroz nju prolazi i stvara strah za nove interakcije, govorili su docenti sa Departmana za psihologiju Marija Pejičić i Stefan Đorić.
Predavanje je otvorio Đorić koji je za početak objasnio razliku između socijalnog odbacivanja i ostrakizma, odnosno dve stvari koje ipak dovode do istog osećaja. Objasnio je poreklo ostrakizma, ali i kako naš mozak reaguje na pojavu odbacivanja.
Razlika između ovih fenomena je ta da je kod socijalnog odbacivanja jasno dato do znanja da ne želite da neko bude deo vaše grupe, a kod ostarkizma je to ignorisanje, neotvoreno pokazivanje da neko ne želi da vi budete deo njegove grupe. Postoji jedno istraživanje koje pokazuje da kada doživimo socijalno isključivanje, bilo da je to odbacivanje ili ostarkizam, kod nas se u mozgu aktiviraju isti oni centri koji se aktiviraju kada doživimo fizičku bol i upravo se iz tog razloga često kaže za socijalno isključivanje da predstavlja specifčnu vrstu socijalne boli, i kaže se: socijalna bol boli isto koliko i fizička, objasnio je Đorić.
Ostarkizam, kako kaže, potiče iz Stare Grčke i predstavlja naziv za jedan fenomen gde su se građani okupljali i na crepu pisali ime pojedinca kog žele da isključe iz grupe. Socijalno isključivanje ne mora nužno uvek biti bolno, mada se često povezuje sa negativnim emocijama, jer se odbacivanje uvek vezuje za bliske osobe. Iako je odbacivanje od strane prijatelja, partnera ili porodice neprijatno iskustvo, ljudi i prema strancima koji ih odbacuju u prvih nekoliko sekundi osećaju negativnu emociju što je, po Đorićevim rečima, dokazano sprovedenim istraživanjem.
U jednom istraživanju koje je primenilo takozvanu metodu uzrokovanje dnevnih iskustava, podrazumevalo je da pojedinci u toku dva meseca zapisiju svako moguće iskustvo koje je doživljavalo isključivanje. Oni su ta dva meseca zapisivala i tu je bilo oko 800 iskustava isključivanja i kada su pogledali deskriptivno statistiku, kada su uspostavili šta sve doživljavaju kao socijalno isključivanje, dobili su rezultate koji pokazuju da je u najvećem broju slučajeva, oko 30 odsto isključivanja ljudi su doživeli od osoba koje su im stranci, pa je onda išlo 30 odsto poznanik, pa prijatelj, blizak prijatelj i tako dalje, rekao je on.
Nadovezujući se na priču o odbačenosti od strane nepoznatih osoba, on je istakao četiri bazične potrebe svakog čoveka i zbog čega je teško istraživati o socijalnom isključivanju.
Zapravo je sve individualno. Jasno vam je svima da je momenat kada doživimo socijalno isključivanje vrlo neprijatno iskustvo i pokazalo se da može da rezultira različitim negativnim fenomenima. Utiče na naš život i pogađa naše četiri bazične potrebe. Potreba za kontrolom, pripadanjem, samopoštovanje i smislenim pripadanjem, dodao je.
Marije Pejičić je potom svoju priču počela od pojma referentnih grupa i ispunjavanja normi kroz priču o Ružnom pačetu, na taj način slikovito objašnjavajući kako na psihu čoveka utiče odbacivanje, ali i koliki uticaj okolina ima na to.
Referentne grupe jesu grupe sa kojima se mi indetifikujemo. Svi pripadamo različitim grupama, gde vam je članstvo neke grupe važnije od članstva drugih. Ne doživljavamo odbacivanje iz svake referentne grupe na isti način. Referentne grupe imaju dve funkcije. Jedna je normativna, gde ste vi član neke grupe koja je deo vašeg identiteta, gde vi usvajate nečije stavove norme i ta grupa reaguje na specifičan način ako se vi ne pridržavate tih stavova. Upravo je to ono što se dogodilo i Ružnom pačetu, rekla je Pejičić.
Nastavljajući dalje svoju priču, skreće pažnju na to kako mišljenje okoline od samog početka počinje da bude i način na koji mi sami sebe indetifikujemo pogotovo onda kada smo deca.
Ružno pače je odbačeno jer se ne uklapa u norme svoje porodice i zajednice, čak ni majka nije sigurna da on pripada njenom leglu. Koliko je važno to šta ljudi govore o nama samima prepoznali su autori teorije simboličkog interakcionizma koji su ukazali na to da poruke koje dobijamo o sebi od nama značajnih ljudi utiču na sliku koju stvaramo sami o sebi. Tu se pojavljuje koncept socijalna ogledala gde način na koji me vide drugi utiče na način na koji vidim sebe, objasnila je Pejičić.
Iako priča o Ružnom pačetu ima srećan kraj, život na kraju ipak nije bajka i postoji još mnogo faktora koji utiču na to kako će se osećati čovek koji je odbačen od strane društva.
Ružno pače jednog dana izrasta u prelepog labuda, a jedan dečak pokazuje na Ružno pače i ukazuje na to da je lepši od svih. I nije baš tako kao u bajci, generalno mišljenje je da se teško menja već negativno stečena slika o nekome, dodala je Pejičić.
Za kraj svog izlaganja, Marija je objasnila rezultate istraživanja koje je podrazumevalo da poznanici osoba koje učestvuju u istraživanju napišu svoje mišljenje o njima. Tada se javlja priklonjenost onome, kako se u narodu kaže, vidim ono što hoću da vidim, a u psihologiji se taj fenomen naziva kognitivnom pristrasnošću.
U tim izjavama bilo je i pozitivnih i negativnih. Oni koji su imali pozitivno mišljenje o sebi posmatrali su podjednako i pozitivne i negativne komentare, dok su oni sa negativnim mišljenjem mnogo više proveli vreme čitajući negativne komentare. Oni sa pozitivnim mišljenjem negativne komentare nisu smatrali validnim i da to zaslužuju. Upravo tada se javlja kognitivna pristrasnost gde vi prvo vršite selekciju informacija prema onome što se uklapa u sliku koju imate o sebi, registrujete prvo te informacije, ove druge ni ne vidite, istakla je Pejičić.
U nastavku svog izlaganja, Stefan je objasnio na koji način sve ljudi reaguju na odbacivanje. Reakcije su raznolike, od agresije, preko afirmacije do povlačenja. Na kraju, sve se svodi na to da osoba reaguje u zavisnosti od onoga koliko joj je bliska osoba koja je odbacuje.
Postoji mnogo reakcija, ali se one dele na tri grupe: prosocijalna, antisocijalna I povlačenje. Prosocijalna znači da kada čovek doživi odbacivanje on postaje srdačniji, topliji. Antisocijalne reakcije podrazumevaju agresivno reagovanje na isključivanje. To je širok spektar reakcija počevši od sarkazma ili može da smanji saradnju unutar grupe, a u interpersonalnom kontaktu može da se manifestuje hladnoćom, distanciranjem ili nečim sličnim. I na kraju, ljudi kad dožive isključivanje oni mogu da se povuku iz socijalnih kontakata zato što ih je strah da udju u nove kontakte da ne bi doživeli novo isljučivanje, objasnio je Đorić.
Reakcija na odbacivanje može da se javi i u vidu nekih ekstremnih reakcija, ali opet i kod njih se uočava šablon ponašanja. Iako razlozi ne opravdavaju njihova počinjena dela, odbacivanje postoji kao prvi i početni faktor njihovog ponašanja.
Ekstremni oblici negativne rekacije na odbacivanje jeste priključivanje ekstremističkim grupama. Kada se vršilo istraživanje njihovih grupa, jeste da se radilo o ljudima koji žive u stranoj zemlji, nisu se integrisali u društvu i njih to društvo odbacuje zbog čega su oni reagovali na takav način. Još jedan negativni fenomen jesu masakri u školi. Kovalski je analizirao 17 školskih masakra i u većni je situacija bila takva da je počnilac bio odbacivan od strane svojih vršanjaka zbog čega su se počinioci odlučili na taj korak, naveo je kao primer.
Dodaje i da bez obzira kojoj grupi od malopre navedenih pripadamo, mi kao pojedinci nećemo regovati na isti način. Tada se javlja nešto što se naziva stepen bliskosti i upravo on određuje kakva će biti reakcija koju ispoljavamo.
Stepen bliskosti koja vas isključuje jeste važna. Kada nas odbacuju referentne grupe ili osobe koje su za nas važne, postoji veća verovatnoća da ćemo ispoljavati afirmativne tendencije. Ako nas odbaci osoba sa kojom smo u zavisnom odnosu, na primer kolege, tu postoji tendencija da se deluje agresivnije, rekao je Đorić.
Za kraj, objasnio je na koji način odbacivanje možemo da preusmerimo ka tome da mi lično izvučemo nešto dobro iz njega i da ga upotrebimo kao sredstvo.
Socijalno isključivanje je sastavni deo života u grupi i od toga ne možemo da pobegnemo, ali možemo nešto da naučimo. Predstavlja neprijatno iskustvo ali može da bude korisno sredstvo. Način da se nosimo sa socijalnim isključivanjem, ali i da ga upotrebljavamo u svakodnevnom životu može da bude efikasan ako radite na razvoju sopstvenih socijanih emocionalnih veština. Stalnim preispitvanjem možete da pretpostavite da socijalno isključivanje može da bude manje bolno iskustvo, a više efikasno sredstvo, zaključio je Đorić.
Bez obzira koji je razlog i koliko duboko seže pojava kakva je odbacivanje, ovakva predavanja mogu da pomognu ljudima koji su se u nekom trenutku života osećali odbačeno. Mogu im pomoći pre svega da shvate ono što osećaju, ali i kako da socijalnu isključenost koju su doživeli preokrenu u svoju korist.
O autoru
