Lutka u krevecu

Slučaj koji broji nekoliko hiljada nestanaka beba iz porodilišta širom Srbije i dalje nije rasvetljen, iako su prošle decenije, iako je toliko žalbi, predstavki i tužbi podneto, iako i dan-danas mnogi roditelji ne odustaju od istine. Na osnovu mnogobrojnih informacija i podataka koji su se taložili decenijama o ovoj aferi, nakon mnogih sudskih postupaka, jedne presude, jednog rešenog slučaja, a mnogo inicijativa i žalbi, istina kao da se ne nazire uopšte.

NADA JOVIČIĆ: I DALJE JE VIDIM I ČUJEM KAKO PLAČE

Jedna majka, koja je tu titulu nosila ponosno devet meseci iako još uvek svoju bebu nije uzela u naručje, došla je jednog aprilskog jutra 1974. godine u užičku bolnicu da se porodi. Tadašnja prvorotka Nada Jovičić, dvadesetogodišnja krojačica, a danas majka dveju drugih majki, izgubila je svoju bebu narednog jutra. Rečeno joj je da je njena ćerka preminula, a da joj nisu pokazali bilo kakav dokument koji to dokazuje. Skoro 50 godina kasnije, ona se i dalje nada da će je jednog dana sresti. Nada se priseća tog dana i njene devojčice. 

Imala sam težak porođaj, rodila sam devojčicu, crnu i malu. Imala je crnu kosicu. Bila je sinja, modra, kao i svaka beba. Imala je dva kilograma i 950 grama. Nazvali smo je Gordana. Plakala je. Kasnije kad su doneli drugim ženama dete, meni moje nisu doneli. Rekli su mi da moja beba nije dobro kad sam ih pitala zašto mi je nisu doneli. Posle su rekli da se oporavlja i da će sve biti u redu. Ujutru se vraćaju i govore mi da mi je beba umrla. Tražila sam da mi je pokažu, ali nisu mi dopustili da je vidim. Rekli su da ne može i da se o tome brine Bolnica. Rekli su da tako Zakon kaže, da te bebe sahranjuje bolnica i da jedino to Zakon dozvoljava, otkriva Jovičićeva. 

Navodi da nikada do kraja nije poverovala u tu informaciju, ali, kasnije, kada je počelo da se sumnja i priča o mogućoj masovnoj krađi beba u porodilištima na teritoriji bivše Jugoslavije, odmah joj je bilo jasno šta se desilo tog jutra. Pokazalo se da je mnogo krađa izvršeno, posebno u Užicu, gde se i ona porodila. Prema njenim rečima, mnogo novca je trebalo biti uloženo za angažovanje advokata i pisanje žalbi i predstavki, a novčano nikada nije bila jaka da bi sav proces mogla da podnese. Uvek sam imala nadu da je negde živa, i dalje gajim nadu da živi lepo. Moja druga ćerka koja živi u Nišu pre deset godina doživela je da ju je kolega sa posla pomešao sa drugom ženom. Rekao joj je da je sreo ženu njenih godina, istih crta lica, istog pogleda, iste kose i da su do te mere ličile da je bio ubeđen da je ta žena bila moja ćerka iz Niša, međutim, to nije bila ona. To mi je ulilo odmah nadu da je to možda bila moja Gordana, i dalje se držim za to čvrsto. Da nisam stara i da sam kao mlada imala finansijskih sredstava i da sam na vreme bila upoznata sa tom zastrašujućom mogućnošću da mi je beba preprodana, tražila bih je, nikada ne bih odustala od nje, govori ona.

Volela bih da je samo jednom vidim, da je sretnem, ili da ona mene nekako pronađe.

Prvi slučajevi krađe beba pojavili su se sredinom pedesetih godina prošlog veka, a najintenzivniji slučajevi dešavali su se sedamdesetih i osamdesetih godina, dok su poslednji zabeleženi i prijavljeni slučajevi iz 2002. godine. Za to vreme u poslednjih 40 godina, prema podacima Udruženja roditelja nestalih beba, na teritoriji Srbije je lažno proglašeno mrtvim između 6000 i 10.000 novorođenih beba. 

Kako je to slikovito izgledalo? 

Prema opisima roditelja, nakon porođaja bi akušerske sestre odnele bebu iz prostorije za porađanje, da bi roditeljima dan kasnije doktori ili sestre saopštili/le da im je beba umrla. Roditelji bi zahtveli da vide svoju bebu i da je sahrane, dok su se zdravstveni radnici branili argumentom i predlogom da će bolnica sahraniti ili kremirati bebu. U slučajevima kada bi roditelji bili uporni u zahtevanju da vide svoje dete, zdravstveni radnici bi se služili ilegalnim i nemoralnim kršenjem Hipokratove zakletve i majke ubeđivali u njihovu nesposobnost da kritički rezonuju, odnosno – išli su do te mere da su neke majke ubeđivali da nisu uopšte ni rodile dete. Vređanje inteligencije i emocionalno poigravanje sa već oštećenim roditeljima, predstavlja najmanji problem naspram svih ostalih pojedinosti koje se vezuju za ove slučajeve. Slavica Ilić, akušerska sestra koja obavlja posao babice i dule već 40 godina, ispričala je malo više o postupku koji sledi nakon porođaja majki. Jedna od osnovnih uloga babice tokom porođaja je uspostavljanje poverenja i spokoja između babice i porodilje. Babica je sve vreme uz nju i za stručni deo je jako važna komunikacija. 

Nekada se svaka beba aspirirala. Danas samo u slučaju zelene plodne vode se aspiriše. Pupčana vrpca se nekada odmah presecala, danas ne, osim ako je majka rezus faktor negativna i ako je beba loše. Beba se ostavlja nekoliko minuta na pupčaniku, briše se krv sa nje i stavlja majci na grudi. To se zove kontakt kože na kožu. Tu se obavi i prvi podoj, iz prve ruke otkriva Ilićeva.

Pored toga, dodaje da je beba sve vreme uz majku, ukoliko je porođaj protekao normalno. Babica za to vreme pomaže da se rodi posteljica, kontroliše krvarenje i zbrinjava povrede. Neke majke žele da odmore nakon porođaja, kako Ilićeva kaže, tada se beba odnosi u Bebi-blok. Odmah nakon porođaja, novorođenče se meri: težina, dužina i obim glave. Upisuju se vreme i datum rođenja. Obrađuje se pupčanik, a onda se bebi i majci stavlja narukvica sa brojem. O tome kako je bilo, na primer, pre 30 godina pri rađanju beba, Slavica otkriva: Ranije je bilo slično sa obeležavanjem, bebe su se odmah nosile u Bebi-blok. Normalno, pokazivale su se majci. Kupale su se i povijale. Na pitanje zašto su se bebe odvajale od majki, odgovorila je da je to bila praksa, da pojedine majke nisu tražile da bebe budu pored njih jer su želele da se odmore i da se naspavaju, ali su se bebe na svaka tri sata nosile majci na podoj.

O tome zašto se proglašena mrtvorođena deca nisu predavala roditeljima, Ilićeva navodi da majke nisu želele da vide svoje mrtvo novorođenče najčešće zbog trauma, jer je tu bilo beba i sa anomalijama. Potpisivale bi da su njihova deca rođena mrtva, a na majkama je na kraju bio izbor hoće li videti dete ili neće. Međutim, u to vreme, majkama se izbor nije ostavljao. Što se tiče podataka o krvnoj grupi bebe i procedure određivanja krvne grupe, navodi da: Ako je majka nulta krvna grupa ili Rh negativna, odmah se nakon porođaja uzima krvna grupa bebi iz pupčanika. U ostalim slučajevima se odlučuje u bebi-bloku, te dodaje da, zbog nepodudarnosti krvne grupe majke i bebe, može se nakon porođaja javiti jaka žutica i anemija. Onda pedijatar odlučuje o eksangvinotransfuziji, što predstavlja zamenu krvi. Povodom izjave Slavice Ilić o zameni krvi i krvnim grupama, Jasmina Jovičić, četrdesetogodišnja Ariljka, nadovezuje se na to govoreći o njenom porođaju i iskustvu kao prvorotke. Priseća se ponašanja medicinskih sestara i babice koje su, u cilju određivanja krvne grupe njene bebe, krv uzimale iz nožnog palca, a ne iz pupčanika kako nalaže akušerstvo.

Ja sam nulta negativna, zbog toga je bilo neophodno proveriti krvnu grupu moje bebe, ali to nisu uradili na pravi način. Takođe, nije bilo uopšte kontakta kože na kožu. Nisu mi ni donosili bebu na podoj nakon porođaja, odgovorila je Jovičićeva.

NA NEKA PITANJA NIKADA NEĆEMO IMATI ODGOVORE

Bez postojanja Smrtovnice ili Izvoda iz Matične knjige mrtvorođenih, postupak lažnog navođenja da je novorođena beba preminula, jeste slučaj za koji danas gotovo da ne postoji osoba koja bi tvrdila da ovo nije moguće. Upravo nepostojanje smrtovnica i dokumenata koji potvrđuju da je novorođena beba preminula, jeste jedan od živih dokaza za koje se hvataju roditelji kada pišu Evropskoj konvenciji za ljudska prava i slobode u Strazburu. Takođe, nepostojanje dokumenta koji potvrđuje da je beba sahranjena ili kremirana, jeste jedan od dokaza koji svedoči o velikoj mogućnosti krađa beba. U kojoj meri je u celu aferu umešana država, kao i svi njeni organi? Kako bi zdravstveni radnici uspevali toliko porodica da obmanu i da im otmu decu bez pomoći nekog trećeg? Policija bi rešila već prve slučajeve, ali zašto onda nije? Sve ovo se i dan-danas pita Nada Jovičič. Država bi se više trudila da porodicama nestale dece pomogne u potrazi i, najvažnije, u rasvetljavanju istine, ali ona danas nudi odštetu od 10.000 do 15.000 evra. Prema mišljenjima jednog dela javnosti, upravo toliko je iznosila cena neke dece – 10.000 koštao je jedinac, dok su blizanci bili za 15.000 evra, dakle, jednog dobijete za 10.000 po regularnoj ceni, a drugog upola cene. Šta nam sve ovo govori?

Zbog široko rasprostranjenog i intenzivnog otimanja beba, smatra se da se krađa beba godinama dešavala iz nekoliko razloga, kao što su: crno tržište, prodaja organa, prodaja beba roditeljima koji nisu mogli da imaju dete, kao i prodaja beba državnim organima i visokopozicioniranim ljudima. Bebe su otimane i prodavane u različite svrhe, a smatra se da je bolničko osoblje samo sredstvo kojim se dolazilo do beba. Motiv leži u onima koji su godinama vukli konce i zdravstvenim radnicima upravljali kao marionetama, kako je govorila i predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom Katarina Golubović za Radio Slobodna Evropa, navodeći da postoji zadrška da tužilaštvo do kraja procesuira ove slučajeve upravo iz razloga što lekari sve ovo nisu mogli sami da izvedu, ako se uhvatimo i na samu izvodljivost cele afere i motiv. Zbog toga se misli da je u aferu uveliko upletena država kao i sudstvo koje nikada nije uspevalo da ostane nezavisno u odnosu na izvršnu vlast. Pošto su i socijalne službe i socijalni radnici, kako Golubovićeva smatra, umešani, kako i za sve ostale grane, moralo je sve to da dolazi iz najviše ruke tih grana, a to su ministarstva. U slučaju socijalnih službi, konce je po tom pitanju vuklo Ministarstvo za socijalna pitanja i rad, koje i kontroliše sve službe. 

S obzirom na to da se i danas socijalni radnici u dijalogu sa roditeljima i policijom zalažu za DNK bazu podataka koja može potpomoći u potrazi ili u rasvetljavanju istine, sociološkinja Aleksandra Ivanović je za ovaj tekst izjavila da neko sigurno koči formiranje te DNK banke podataka, s obzirom na to da je ovaj sistem trebalo da se uspostavi pre skoro četiri godine.

Zbog „krupnih zverki”, odnosno ljudi iz sistema koji su povezani sa ovom aferom, koči se i formiranje te baze, izjavila je Ivanovićeva.

U vezi sa zloupotrebom položaja socijalnih radnika, otkriva da veruje da su i socijalni radnici umešani, jer je ovakva grupa morala biti dobro organizovana da bi se bavila trgovinom beba, a tu dobru organizovanost postizala je zahvaljujući saradnji i međusobnom dijalogu svih institucija, tačnije pojedinaca koji su dobro institucionalno umreženi da bi mogli da se bave ovakvim poslom. Čvrsto tvrdeći da je i socijalna služba morala biti umešana pored službenika, držvanih organa, bolničara i sestara, kaže da je zakonski ilegalno ne pokazati Smrtovnicu porodilji na uvid i tek tako oduzeti dete i sahraniti ga u ime bolnice.

Kada su počele priče o ovoj aferi, ja nisam verovala da bi mogao takav gnusni kriminal da se dešava u mojoj zemlji. Verovala sam da to majke ne prihvataju, da su ostale bez svojih beba... Vremenom, kako se o tome više pričalo u medijima, razumela sam da se prava istina duboko krije i da je ipak bilo krađe beba. Nažalost, u našoj zemlji je sve moguće, kaže Ivanovićeva.

SLUČAJ „JOVANOVIĆ PROTIV SRBIJE”, ZAKON, STRAZBUR I ODMOTAVANJE KLUPKA U VIDU REŠAVANJA SLUČAJA MLAĐANA RADIVOJEVIĆA

Ono što predstavlja svojevrsno svedočanstvo neodustajanja ni pred Zakonom Republike Srbije, jeste hrabrost Zorice Jovanović da ne posustane ni posle nekoliko neuspešnih tužbi i žalbi upućenih sudstvu. Naime, Jovanovićeva je 1983. godine rodila sina u Ćupriji, međutim, dete joj nikada nije predato, već je proglašeno navodno mrtvim. Zorica Jovanović je jedina majka i roditelj koji je u Srbiji dobio presudu u Strazburu u slučaju nestalih beba. Ipak, presuda nikada nije sa sobom donela istinu koju Zorica i dan-danas čeka, zbog čega njena komunikacija sa Strazburom i dalje teče. Godine 2002. Zorica je pisala žalbu u Srbiji, da bi joj rekli da je predmet čist cold case. ESLJP je bio jedina i preostala opcija i nada da će dobiti odgovore nakon 20 godina. U međuvremenu, Zorica, kao podnositeljka predstavke, podnela je krivičnu prijavu u Opštinskom javnom tužilaštvu u Ćupriji. Krivična prijava je odbačena zato što dokaza da je dete preminulo nije bilo. Bolnica u Ćupriji je tek 2007. godine ustanovila da njeno dete jeste bilo upisano u Matičnu knjigu rođenih, ali nikada u Matičnu knjigu umrlih.

EKLJP u Strazburu primetio je u tužbama i prijavama podnositeljke predstavke da vreme i uzrok smrti njenog sina nikada nisu ustanovljeni, da značajan deo dokumentacije u vezi sa smrću bebe u Ćupriji ne postoji zbog navodne poplave arhive, da majci nikada nije predata autopsija niti smrtovnica, da joj telo deteta nikada nije predato ni pokazano. Iako je i Sud smatrao da fali mnogo informacija i da je slučaj zastareo, uzeo je u obzir činjenice da su tokom osamdesetih godina postojali nedostaci u vidu zakonske regulative, da nije bilo jasno ustanovljenih pravila po pitanju toga šta se radi i preduzima kada novorođenče premine, te je preovlađajuće mišljenje bilo da roditelji moraju biti pošteđeni trauma od sahranjivanja, zbog čega je moguće da su mnogi to zloupotrebili i namerno ne dozvoljavali roditeljima da vide telo beba. Takođe, Evropski sud smatra da postoji opravdana zabrinutost roditelja i mogućnost da je do krađe beba zaista došlo, da su odgovori i potezi države Srbije povodom ovih slučajeva bili neodgovarajući i da na kraju roditelji imaju prava da znaju šta se desilo sa njihovom decom.

Zorica Jovanović dobila je presudu 26. marta 2013. godine u Strazburu zbog toga što joj je ograničeno pravo na porodičan život, odnosno, došlo je do povrede prava na porodičan život zbog čega je Vidaku i Zorici Jovanović isplaćeno 10.000 evra. ESLJP je uzvratio potez Republici Srbiji zbog toga što nije preduzela potrebne mere u rasvetljavanju svega što se događalo, tako da je Srbija imala rok do kraja 2013. godine da nešto preduzme, što je isteklo 2014. godine. Srbija je do 2014. morala da se potrudi da Zorica Jovanović dobije tražene odgovore, međutim, odgovore Jovanovićeva i dan-danas čeka, prema njenim izjavama Bibisiju i prema Ministarstvu pravde Republike Srbije. 

Mlađan Radivojević, četrdesetogodišnjak iz Aleksinca, jedini je zvaničan rešen slučaj nestalih beba. Njegova uporna potraga trajala je dve godine i 2019. je istina otkrivena. Uprkos svim falsifikovanim dokumentima koji su sadržali informacije o njegovom rođenju, navodnoj biološkoj majci koja ga je rodila, a koja nikada nije postojala, brojnim DNK analizama i razgovorima sa preko 500 ljudi, Mlađan je saznao da su njegovi biološki roditelji poreklom iz Kruševca. Uz pomoć Udruženja za istinu i pravdu o bebama, podneo je prijavu pred kruševačkim tužilaštvom 2019. godine. Aleksinački Centar za socijalni rad je povodom pronalaženja lažne dokumentacije odgovorio da su njegova dokumentacija i dosije o usvajanju nestali. Ono što je ovde važno istaći jeste ono što je Mlađan izjavio za „Politiku”. Država ni sudstvo nisu pomogli nimalo, zbog čega je Mlađan sve o svom trošku odradio i uspeo je. Od najavljene baze DNK profila, kaže, da nema ni traga, kako je izjavio pre tri godine, dok ni traga od DNK baze nema ni dan-danas. Ipak, naš sagovornik iz Udruženja roditelja nestalih beba Srbije Vladimir Čičarević smatra da je ovaj slučaj moguća nameštaljka u vidu namernog poteza države da javnosti predstavi rešen slučaj zbog skretanja pažnje na hiljade nerešenih.

Mlađan jeste pronašao svoju biološku porodicu, njegova biološka majka, nakon četrdeset godina, pronašla je svoje oteto dete, ali da li se tu život, tek tako, nastavlja?

Andrijana Zdravković, diplomirana psihološkinja, govorila je za ovaj tekst o tome da li će potencijalan pronalazak ukradene bebe roditeljima doneti mir. Rekla je da pronalazak bebe, naročito ukoliko se on dogodio nakon mnogo godina, što je najčešći slučaj, roditeljima može doneti spektar različitih emocija. Kaže da roditelji mogu osetiti mir i radost, jer je njihova višegodišnja borba napokon završena, međutim, kako navodi, tu su uvek prisutni i nemir, uzbuđenje i strah. Ističe da je povezivanje pronađenog deteta sa biološkim roditeljima ceo jedan proces čiji smer odvijanja i tok zavise od mnogih faktora, kao što su psihološke karakteristike bioloških roditelja, staratelja i deteta, zatim uzrast deteta, vaspitni stilovi staratelja, kultura u kojoj je dete odraslo i mnogi drugi.

Život se nastavlja, ali je obeležen međusobnim upoznavanjem pronađenog deteta i roditelja. Ovo je jako izazovan period i osetljiv je, kako za roditelje, tako i za dete. To je period u kome je potrebno međusobno iskomunicirati o svemu što je u prošlosti bilo, potrebno je prihvatiti jedni druge i adaptirati se novoj situaciji, podvlači Zdravkovićeva.

O tome šta se sve promenilo kada je u pitanju nestala beba koja je sada odrasla jedinka i kada su u pitanju roditelji, Zdravkovićeva govori kako se promenilo dosta toga – prvenstveno dete su očuvali roditelji koji verovatno imaju drugačije navike, ponašanje, životne stavove, metode vaspitavanja, za razliku od bioloških roditelja, koji se po ovim stvarima mogu razlikovati. Možda se te dve porodice čak i kulturološki razlikuju. To može predstavljati izvor stresa ili razočaranje prilikom upoznavanja deteta i bioloških roditelja, navodi ona, dok sa druge strane, kako ističe, roditelji su vodili sasvim nezavisan život čiji je deo bio obeležen gubitkom i bolom zbog izgubljenog deteta. Neke praznine ipak ostaju zauvek – nadovezuje se Andrijana. Nadovezavši se na to, kaže da će roditelji svakako u određenoj meri osetiti spokoj: Međutim, pronalazak deteta ne može u potpunosti nadomestiti sve godine tuge, patnje i nemira. Dodaje da, ukoliko se roditelji i dete bez većih problema prilagode i prihvate jedni druge, te sa lakoćom prebrode sve izazove koje sa sobom nosi taj krizni period, pozitivne emocije mogu prevladati, iako, nažalost, to nije uvek slučaj.

DNK BAZA – KAD ĆE VALJEVO?

„Kad će Valjevo?” – pitao se Žarko Laušević u knjizi Godina prođe, dan nikad. Odnosno, ova upitna rečenica predstavlja književnu metaforu za jedno dublje pitanje: Kad će patnji doći kraj? Danas nekoliko hiljada roditelja, i dalje, postavlja sebi pitanje: Kad će DNK baza? Kad će istina? Kad će doći pravda? Zaštitnik građana Zoran Pašalić, kako prenosi Radio-televizija Vojvodine, zajedno je sa članovima udruženja Nestale bebe Beograda radio na inicijativi dopune Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu nestalih beba. Inicijativa se odnosi na prikupljanje potrebnih informacija koje bi bile dovoljne za pokretanje sudskih procesa. Mnogi roditelji pod zajedničkim imenom Majke u kutijama izlazile su na ulice Beograda bojkotujući postojeći zakon zbog značajnih nedostataka i referenci koje, kako smatraju, predstavljaju mrtvo slovo na papiru. DNK baza uzoraka roditelja, koju bi vodila nezavisna institucija, značajno bi pomogla u istrazi i moguće je rešenje za utvrđivanje istine o nestalim bebama, iako je sud jedini put do istine, zbog čega je dozvoljeno da se pritužbe i žalbe za izmene odredbi Zakona podnesu. U DNK bazi bi se besplatno upoređivali uzorci roditelja koji traže decu i uzorci dece koja traže roditelje. Država je usvojila ovaj predlog pre četiri godine. Da li je država formalno prihvatila ovaj predlog jednoglasno sa svima zbog nekadašnje opomene Evropskog suda, a danas možda koči njeno formiranje, možemo samo da nagađamo.

ČIČAREVIĆ: VRANA VRANI OKO NE KLJUCA

Vladimir Čičarević govorio je za ovaj ovaj tekst o problemu nepokretanja DNK baze podataka, tvrdeći da se ona, najpre, odnosi na policijsku bazu podataka. Ona bi se koristila za prestupnike i nestale bebe, čemu su se sva udruženja ove prirode protivila, s obzirom na to da je, kako je izjavio, policija nekoliko puta bila umešana u trgovinu decom. Zbog čega je moguće da pokretanje baze država koči, kaže, i vrlo je jednostavno zašto. Došlo bi do mogućeg podudaranja DNK i time bi nastao totalni haos jer bismo time zvanično došli do otkrića da su smrti novorođenih beba lažirane.

Čičarević navodi da bi došlo do krize u samoj državi, jer su u ovoj aferi bile umešane, ali i dalje, sve institucije, od bolnica, matičnih službi, groblja, do centara za socijalni rad. Ovim ocenjuje da nikada nećemo dobiti bazu podataka za nestale bebe, jer država neće samu sebe da zakucava. Kako smatra, da bi došlo do još više rešenih slučajeva, potrebno je da se obave istrage od strane posebnog odeljenja za trgovinu decom, jer se radi o, kako kaže, ozbiljnoj administrativnoj mafiji (pranje papira u institucijama, izmena podataka u bazama). Dodaje da je potrebno da se u potpunosti vrši monitoring nad decom koja se daju centrima za socijalni rad, jer ih oni čuvaju i pripremaju za dalji trafiking.

NIKADA UPOTREBLJENI KREVECI

Sa prvim rešenim slučajem, budi se nada da je samo pitanje vremena kada će se rešiti drugi, a na kraju i ceo lanac slučajeva. Kada država ne ulaže dovoljno snage da ove probleme (ako se uopšte tako mogu nazvati) reši, šta onda možemo kazati o roditeljima? Ko skuplja i briše njihove suze? Ko brine o njihovim pitanjima i obazire se da na njih pokuša da pronađe odgovor? Ovaj slučaj je zadavanje najnižih udaraca koje ljudsko biće može zadati drugom ljudskom biću – oduzeti mu dete koje je u utrobi nosio devet meseci, kupio cuclu, odeću, pidžamu, kapicu, rukavice, cipelice.

Sa svojim ćerkama, Nada je pokušavala da pronađe svoju nestalu bebu 2002. godine u Užicu. Tražile su podatke na uvid iz arhiva, ali je to, ipak, prošlo neuspešno. Istinu nikada nije saznala. Nikada nije saznala šta se dogodilo njenoj bebi, iako u njoj i dalje počiva nada. Kao samo jedan primer od nekoliko hiljada majki i očeva sa kojima deli istu sudbinu, svedoči verodostojno o toj činjenici da praznina povodom gubitka deteta nikada se ne da zaceliti, da žeđ za istinom ni godine ne mogu utoliti, a da neka pitanja ne mogu ugušiti nekoliko hiljada evra. Prazninu koju su stvorili odgovorni, ne mogu je popuniti finansijskom empatijom. To može učiniti samo istina.

Nada Jovičić je svojoj devojčici kupila krevetac koji nikada nije upotrebljen. U njega je samo stavila lutku. Ne znamo da li će Nada ikada dočekati da upozna svoju bebu koje se nikada nije odrekla, da li će ikada doći do odgovora na sva ova važna pitanja, ali znamo da će uvek biti ljudi koji o tome i dalje brinu i razmišljaju. Zahvaljujući njima nijedan roditelj neće morati da svoje dete živo sahrani u svom srcu i nijedan roditelj neće ikada više morati da u praznu kolevku ušuška bezličnu lutku mesto svog deteta.