Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Društvo

Koje su to preventivne metode sprečavanja nasilja?

Ksenija Dimitrijević 14.12.2021. Komentari

Veliki broj dece svakodnevno trpi nasilje što predstavlja najgrublje kršenje prava deteta. Nekada su deca predstavljala kapital koji je isplativ onog momenta kada postanu sposobna za rad, ali danas predstavljaju pravo bogatstvo sveta, što prepoznaju i Ujedinjene Nacije koje kroz organizaciju Unicef štite prava deteta. Ipak, trećina pritužbi koje su upućene iz oblasti prava deteta odnose se na nasilje nad decom, između ostalog i vršnjačko nasilje. 

Foto: pixabay.com

Prema različitim istraživanjima o vršnjačkom nasilju potvrđuje se da zlostavljanje deteta (posebno emocionalno) i prisustvo nasilja u porodici, predstavljaju faktor rizika nasilništva u obrazovnim ustanovama, kao i problem među tinejdžerima. Nasilje se prenosi sa porodice ka školi, od zajednice ka porodici, od škole i zajednice ka virtuelnom prostoru. Porodični faktori povezani sa vršnjačkim nasiljem u školi, ističu izloženost deteta nasilju ili zanemarivanju usled nasilja u partnerskom odnosu roditelja, uključujući osećajno modelovanje (strah, bes) i modelovanje u ponašanju u kojem je nasilje dopustiv način komunikacije. Prema istraživanju koje je sprovela psihološkinja Jelena Mladenović, a koje je napravljeno među građanima u 2021. godini pokazuju se da se, 30-60 odsto porodica u kojima su nasilan jedan ili oba roditelja, vrši nasilje nad decom. Iako mnoge studije govore o tome da najviše nasilja prema deci učine žene (uz činjenicu da one provode više vremena sa decom i učestvuju u njihovom vaspitnom procesu), anketirani građani Niša tvrde da su muškarci češće brutalniji i čine teže nasilje nad decom, uključujući i najveći procenat ubistva dece. Anketa tvrdi da je 76,5 odsto dece svedočilo i 46 odsto dece bilo izloženo direktnom nasilju. Oblici zlostavljanja dece utiču na to da postoji termin skrivene žrtve. Na pitanje zbog čega se ćuti o pretrpljenom nasilju, građani su smatrali da se to dešava iz straha, od toga kakve će posledice imati prijavljivanje nasilja. Zloupotreba i zlostavljanje dece postaje strategija kontrole i zastrašivanja, do čega najčešće dolazi, kako kažu ispitanici pod dejstvom alkohola, loše finansijske situacije i nesloge među članovima porodice. Neki od građana smatraju da nasilje nad decom počinje nasiljem nad majkom, kada se deca umešaju, kako bi odbranila svoju majku, a onda i ona postanu žrtve porodičnog nasilja. Najčešći oblik nasilja koja deca pretrpe je psihičko nasilje i strukturno nasilje (diskriminaciju, rasizam, rodnu neravnopravnost, zabranu školovanja od strane roditelja), složili su se građani. Tvrdnje pokazuju da je najveći broj dece koja su pretrpela nasilje devojčice. Deca koja su bila žrtva nasilja svojih vršnjaka iznosi (sedam odsto), smanjena socijalizacija sa vršnjacima (17 odsto) i deca koja su pokazala agresivno ponašanje u obrazovnim ustanovama (13 odsto). Građani smatraju, da nasilje nad decom nikako ne sme biti vaspitna mera, jer se time ništa ne postiže, dobija se kontraefekat, a sila nije rešenje.

Kada se nasilje odvija putem interneta, to može rezultirati neželjenom pažnjom većeg broja ljudi, uključujući i one koji su nepoznati. Bez obzira na to gde se nasilje odvija, ako uznemirava osobu, nije u obavezi da to trpi. Ako ponašanje koje uznemirava ne prestaje – trebalo bi da se potraži pomoć. Kad osoba oseća da joj se drugi smeju ili da je maltretiraju, ona često odlučuje da o tome ne govori i pokušava da se s problemom izbori sama. Ipak, treba istaći da onlajn nasilje može imati veoma ozbiljne posedice, pa čak dovesti i do toga da osoba sebi oduzme život. Da bi nasilje prestalo, potrebno ga je prepoznati, a najvažnije od svega – prijaviti. Time će se i nasilniku pomoći da shvati da je njegovo ponašanje neprihvatljivo. Problem je u tome što se signali nasilja nad decom ne prepoznaju na vreme. Tek kada imamo neprijatnu situaciju, društvo se zapita šta se desilo i zbog čega ima nasilja nad decom. Česti su problem međusobne nesaradnje i nekomunikacije nadzornih sistema. Ako ima saznanja o bilo kakvom obliku nasilja, treba uključiti sve aktere u sistemu – da se blagovremeno reaguje i tada možemo očekivati smanjenje nasilja nad decom. Mora se voditi računa o zaštiti dece kada se nasilje desi. Ali isto tako i na onu decu koja nasilje vrše. Jasno je da blagovremeno reagovanje možda ne bi sprečilo ubistvo, ali bi značilo da porodica može da se pogleda u oči i kaže da je sistem uradio sve što je mogao

 

265570303 581492036498453 2660900230939001689 n

Foto: unsplash.com

Odgovornost je na medijima i obrazovnim ustanovama da iznose teme nasilja nad decom, ne samo kada se takvi slučajevi dogode, već je potrebno da takav vid razgovora bude kontinuiran, na nivou čitave godine. Za naš list psiholog Jelena Mladenović iznela je svoje stručno mišljenje na temu nasilja. Izvori informacija za prepoznavanje nasilja nad decom mogu biti razgovori sa decom, roditeljima, starateljima, nastavnicima, lekarima, dečijim psihijatrima, psiholozima, pedagozima, socijalnim radnicima. To mogu biti stručna literatura, ankete, stručne debate, kampanje, tematske TV emisije i drugo. Sve nadležne institucije funkcionišu u zakonskom okviru. Sve imaju pravilnike po kojima postupaju, procedure koje poštuju i programe koje sprovode. U školi se primenjuje Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ali i Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje koji sadrži preventivne i interventne aktivnosti – objašnava Mladenović. Važno je istaći da se ključne institucije, ustanove, organizacije i udruženja, kada je reč o vršnjačkom nasilju bave svim akterima: žrtvom – osobom koja trpi nasilje – sigurna meta – nasilnikom – osobom koja vrši nasilje, ali i svedocima – ćutljivom većinom, pasivnom ili aktivnom, koji snimaju scene nasilja i bez razmišljanja postavljaju na internet. Radi efikasnijeg rešavanja vršnjačkog i porodičnog nasilja nad decom, MUP (školski policajac), Centar za socijalni rad, Dom zdravlja – Savetovalište za mlade, Klinika za zaštitu mentalnog zravlja i drugi, formiraju mešovite timove sa predstavnicima ustanova i institucija koje se bave decom i brinu o njima, navodi ona.

Učiteljica Zorica Dimitrijević navodi da škola više pruža socijalna pozitivna iskustva za decu, kroz izgradnju postignuća i veze sa vršnjacima. Nastavnici i drugo osoblje treba da budu uzori koji će pozitivno uticati na decu, posebno kada ih ohrabruju i pomažu im. Dodaje da vaspitanje i vršnjačko nasilje kreću iz kuće po modelu na roditelje i da prvo treba sprečiti primarni problem, gde obrazovne ustanove nemaju direktnu nadležnost u ovoj vrsti intervencija. Važno je da škola razvije saradnju sa institucijama, što podrazumeva njihov delujući stav. Time nastavnici adekvatno deluju i primenjuju mere prevencije.

Deci žrtvama nasilja na raspolaganju su neki od mehanizama kao što su psihološko savetovanje, vršnjačka medijacija, restitucija (ponavljanje nanete štete, povrede). Razumevanje, osnaživanje, pomoć i podrška okruženja, samo su neki od koraka u procesu prevazilaženja posledica pretrpljenog vršnjačkog ili porodičnog nasilja. Uzroci nasilja su različiti i vrlo ih je važno prepoznati kako bismo preventivno mogli delovati. Stilovi vaspitanja, uticaj vršnjaka, medija, nerazvijene socijalne veštine, sistem vrednosti u društvu i tolerisanje nasilja, spadaju u neke od najčešćih pokretača vršnjačkog nasilja. Konkretno vršnjačko nasilje pokreće lično nezadovoljstvo, nesigurnost samog deteta, nedostatak ljubavi. Stalna kritikovanja, vređanja, prebacivanja, ponižavanja, fizička nasrtanja koja ranjavaju decu postaju neizdrživi i takvo učenje po modelu nalazi promenu u svakodnevnom životu. Značajan je procenat dece koja čine nasilje jer su prethodno bila žrtve nasilja. Da li su roditelji svesni kroz šta prolazi dete koje je žrtva nasilja je stvar i pitanje pojedinca. Neki su i te kako svesni i pokušavaju sve kako bi sprečili. Ali, ne zaboravimo one koji negiraju, umanjuju ili prekrivaju nasilje. Jedini, pravi i prvi korak posle nasilja je osuda, a ne opravdanje, jer nasilje nema opravdanje. Vršnjačko, kao i svako drugo nasilje potiče iz disharmoničnih, disfunkcionalnih porodica, ili kako se u narodu odomaćilo „sve potiče iz porodice. Prvi korak u nastajanju vršnjačkog nasilja je nasilje koje dete učinilo u samoj porodici, prema nekom ili je neko učinio njemu, a ostalo je bez adekvatne osude i reakcije. Potrebno je da roditelji i svi koji se bave decom i brinu o njima shvate da je cilj vaspitanja sticanje samodiscipline – zaključuje Mladenović. Prevencija vršnjačkog nasilja se može uspešno ostvariti nultom tolerancijom, empatijom, nenasilnom komunikacijom, asertivnošću, saradnjom, istinom, ljubavlju i uvažavanjem.

 

društvo,vršnjačko nasilje,porodično nasilje,Internet nasilje,preventiva,asertivnost,empatija,Deca,pomoć,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.