Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Društvo

Dom je tamo gde je sloboda

Tamara Marković 15.3.2021. Komentari

Ono čemu se ljudi nisu nadali a što je u epicentru dešavanja čitave godine jeste nepoznati virus, karantin i pauziranje života na Zemlji na neko vreme. U doba, kada je medicina toliko napredovala da je skoro bilo nezamislivo da čovečanstvo pogodi epidemija, upravo se ona desila. Od jednom problem postaje to što se posle 16 časova mora sedeti kod kuće, moraju se nosti maske i zaštitne rukavice gde god da se krene i uredno se čeka red ispred pošte, prodavnice ili banke.

Foto: Privatna galerija

Danas, posle godinu dana od početka vanrednog stanja u našoj zemlji, i dalje je prisutno prilagođavanje na život sa virusom koji preti da se zadrži duže nego što je iko mogao da zamisli. Iz razgovora sa studentkinjom španskog jezika na Filološkom fakultetu u Kragujevcu Teodorom Genčić, može se približno videti kako je izgledao karantin u jednoj od zemalja u kojima je epidemija uzela najveći danak.

Kada i kako si otišla u Španiju?

Teodora Genečić: U Španiju sam otišla u januaru, nakon što mi je odobrena studentska stipendija/mobilnost, ili našim jezikom - razmena.

Kada je trebalo da se vratiš kući?

Teodora Genečić: Celokupna mobilnost je obuhvatala period od pet meseci, što bi značilo da mogu kući negde u junu, međutim, bio bi lud onaj ko bi se u junu vratio, s obzirom na to da je period leta najlepši, pa sam svakako planirala da ostanem do isteka vize, to jest do avgusta.

IMG 20200514 WA0004

Foto: privatna arhiva

Kako je generalno izgledao karantin u Španiji?

Teodora Genečić: Što se tiče karantina, mislim da ljudi u Srbiji nemaju predstavu šta zapravo znači karantin. Ne kažem da je ovde ljudima bilo lakše ili nama tamo teže, ali znam da su mere definitivno bile strože u Španiji tada, nego ovde kod nas. Vanredno stanje je počelo 10. marta gde se zatvorilo, apsolutno sve odmah prvog dana. Nastala je panična situacija u gradovima širom Španije. Tog jutra se predsednik oko pola 9 obratio putem televizije obaveštavajući građane o nadolazećem karantinu i maltene istog trenutka je nastao haos. Na ulice su izlazile dodatne patrole policije u policijskim kolima i na konjima. Tada sam prvi put uživo videla policijsku konjicu i da nije bilo pod tim okolnostima, verovatno bih bila oduševljena, ali zbog cele situacije, izgledalo je prilično zastrašujuće. Ljudi su žurili da kupe hranu i sve ono što im je neophodno i već od 3 popodne se zatvorilo sve. Čitavi gradovi bili su obeleženi žutim trakama koje označavaju zabranjen pristup građanima i naredna 72 sata život se potpuno zaustavio. Nakon tri dana od potpunog kolapsa u zemlji, počele su sa radom samo prehrambene prodavnice u koje su ljudi odlazili u tačno određeno vreme po posebnoj proceduri. Dakle, kada si želeo da odeš do prodavnice morao si da se javiš policiji koja stoji ispred svake zgrade. Oni te sačekaju ispred i prate do prodavnice i nazad. Nakon obavljene kupovine, daješ policiji račun, oni te legitimišu i ti se vraćaš kući. Sve je to bilo propraćeno, naravno, zaštitnim maskama i rukavicama, a prodavci u marketima su u jednom trenutku izgledali kao astronauti koji do 5 rade u prodavnici, a u 6 budu lansirani u svemir. Osim bacanja smeća, nakon čega te policija takođe legitimiše, to je bio naš jedini izlaz iz kuće četiri nedelje.

 IMG 20200317 WA0038

Foto: privatna arhiva

Kako je izledao karantin iz tvoje perspektive?

Teodora Genečić: Bilo je teško, jer ceo svet je zastao, a tamo je, čini mi se, baš stao. Ali ono što nas je sve povremeno vadilo iz situacije u kojoj smo bili, jeste to što smo se saosećali jedni sa drugima i gledali smo da zajedno izvučemo najbolje iz toga. Ono što je kod nas malo zaživelo, a što je u Španiji postala svakodnevnica tokom karantina, jesu ta zajednička druženja na terasama. Ljudi su, bez obzira na fizičku distancu, uspeli da sačuvaju socijalnu bliskost. Nije prošao dan bez nekog dešavanja. To su bili koncerti, crtanje grafita na velikim platnima. Moje komšinice sa sprata iznad i sprata ispod su sa mnom pravile žurku naizmenično puštajući muziku svaka sa svog zvučnika i igrale smo se na slovo na slovo. Devojčica iz komšiluka je jedno jutro pevala himnu Španije, stariji bračni par je pevao i svirao flamenko. Ogranizovali su Bingo i trudili su se da pobednik stvarno dobije nagradu, makar čokoladu. Čak su i aplauz koji je svake večeri bio tačno u 20 sati maksimalno poštovali, što je bilo jako neuobičajeno s obzirom na to da su španci poznati po tome da kasne. Ali svake večeri u 19.58 ljudi već stoje na terasama i čekaju da daju aplauz koji je bio istog intenziteta i poslednjeg dana mog boravka u Španiji kao i prvog dana kada je započeta ta mini tradicija. Čak i nakon aplauza neki su ostajali na terasama kako bi porazgovarali sa komšilukom o uobičajenim karantinskim radnjama: jesi li bacio đubre danas, šta si kupio u prodavnici, koliko si čaša polomio, šta ste imali za ručak i tome sličnom. Neverovatno je koliko su se trudili da održe komunikaciju među sobom, jer su shvatili da jedino tako mogu da prebrode kritično stanje u kom je bila cela planeta. Zbog takvih dešavanja i mnogih ljudi koje sam upoznala, mogu slobodno da kažem da je Španija, i u karantinu i mimo njega, najlepša stvar koja mi se u životu desila.

 IMG 20200505 WA0001

Foto: privatna arhiva

Šta ti je najteže padalo u karantinu?

Teodora Genečić: Svesno kontrolisanje emocija i ponašanja, definitivno. Svašta sam nešto saznala o samoj sebi, o svojim emocijama, svojim reakcijama, pa me je i dosta toga iznenadilo, na ovaj ili onaj način.

S obzirom na to da si u drugoj zemlji bila odvojena od porodice i prijatelja na koje si navikla, koliko si bila sama, a koliko si se osećala usamljeno?

Teodora Genečić: Prvih mesec dana sam provela sa devojkom Eminom, koju sam upoznala tamo. Emina je par godina starija od mene, Bosanka je, i moja nesuđena starija sestra. Kasnije nam se pridružila i osoba sa kojom sam bila u vezi. Nikada se lepše i prihvaćenije nisam osetila, tako da sam sama bila retko, a osećala se usamljeno još ređe, ili slobodno mogu da kažem, nikad.

IMG 20200503 WA0009 2

Foto: privatna galerija

Šta si novo naučila u karantinu?

Teodora Genečić: Šta nisam je bolje pitanje. Podsetila sam se kako je dobro šetati i biti napolju, iako sam to ranije do nekle znala. Shvatila sam da znam da kuvam i da mogu baš lepo spojim nespojive sastojke. Naučila sam da pazim na nekog i da to u meni budi kombinaciju osećaja odgovornosti i zadovoljstva, i da se još lepše osećam kada neko pazi na mene. Naučila sam da organizujem svoje vreme i odem u kupovinu kada je to bilo dozvoljeno

Kako si sređivala kosu u karantinu?

Teodora Genečić: U jednom trenutku smo imali mini frizerski salon u stanu. Pošto sam tada imala undercut u raspadu, džungla se tu dešavala. Prvo smo pokušali makazama to da rešimo, ali s obzirom na to da nije urodilo plodom, ubrzo smo naručile i mašinicu i heklicu, pa smo crtale jedna drugioj po glavi. Tada je nastao i Dipsi, dred koji je ličio na antenu iz Teletabisa.

IMG 20200408 WA0050 2

Foto: privatna galerija

Kako sada gledaš ne čitavu tu situaciju?

Teodora Genečić: Mislim da se svesno trudim da ne razmišljam negatativno o toj situaciji. Pošto je sa jedne strane taj karantin meni doneo toliko dobrih stvari, nekako osećam da mi je činjenica da sam sama, u drugoj državi na razmeni studenata u vreme svetske pandemije, donela vremena za sebe. Imala sam apsolutno svu slobodu da sama izaberem šta želim, kako želim i koliko želim. Dok sa druge strane polako shvatam da bi situacija mogla da se opiše i kao mini-trauma, nešto što će ostaviti neke efekte.

Šta je karantin značio za tebe?

Teodora Genečić: Prožima se odgovor na ovo pitanje i u mojim prethodnim odgovorima, tako da sada samo želim da sve zajedno sumiram i kažem sloboda! Koliko god to kontradiktorno zvučalo, katantin je meni doneo slobodu, a samim tim i osećaj sreće.

Primećuješ li neke promene kod sebe, s obzirom da je karantin mnogima dobro došao kao prilika za jedan kompletni reset?

Teodora Genečić: Ne znam da li je zbog karantina, ali ponekada nisam baš sigurna ko je ovaj glas u mojoj glavi (smeh), kao da se ne prepoznajem. Svi smo se ulenjili, pa mi je i jasno zašto s vremena na vreme čujem ma i ne moraš napolje danas, duva vetar i toj slične misli (smeh). Ali da, nešto se tu definitivno desilo. Želja za nekim formalnim usavršavanjem otišla je da prošeta, prosto je nema, dok sa druge strane dosta vremena provodim istražujući sebe i svega onoga što mi prija. Nisam znala kako se to radi ranije, pa slobdno mogu da kažem da, jeste došlo do neke vrste reseta. 

društvo,intervju,pandemija,koronavirus,razmena studenata,španija,karantin,sloboda,dom,epidemija,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.