U današnjem svetu, gde se ljudi svakodnevno suočavaju sa različitostima i izazovima, leži priča o inkluziji. To je priča o tome kako pojedinci grade društvo koje ne isključuje, već prihvata i ceni raznolikost. Ali, dok se okreću ka tom idealu, često zaboravljaju na jednu značajnu grupu – mlade osobe sa invaliditetom. Njihova priča često ostaje neispričana, skrivena iza zidova predrasuda i nedovoljne pažnje.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) izvedenih iz poslednjeg popisa za 2023. godinu, u Srbiji žive 356.404 osobe sa invaliditetom. Podaci ukazuju da 213.885 osoba ima problem sa hodanjem, 90.525 osoba ima teškoće sa sluhom, 84.385 osoba nije samostalno u oblačenju, ishrani i održavanju higijene, 62.824 osobe imaju problem sa pamćenjem i koncentracijom, dok 45.477 osoba ima problem sa komunikacijom (grafikon broj 1). Takođe, brojke pokazuju da značajno više žena (208.300) ima neku vrstu invaliditeta u odnosu na muškarce (148.104). Ovi podaci naglašavaju potrebu za većom pažnjom i podrškom za osobe sa invaliditetom u društvu.
Kroz prizmu njihovih priča, otvaraju se vrata razumevanju i saosećanju. Ali, postavljaju i temelje za inkluzivnije društvo, u kojem svako, bez obzira na svoje sposobnosti, ima pravo na šansu da se ostvari. Stoga, važno je da se društvo zapita: Da li su zaista spremni da čuju njihove glasove? Da li su spremni da učine korak napred ka stvaranju društva koje prihvata i neguje svaku jedinku?
Izazovi svakodnevnog života osoba sa invaliditetom
Mladi sa invaliditetom se suočavaju sa izazovima koji su drugima često nepoznati. Kako se nose sa obrazovanjem, zapošljavanjem, pristupom javnim prostorima? Kako se osećaju kada se svakodnevno susreću sa preprekama koje većina možda i ne primećuje? Samo su neka od pitanja, ali iznad svega, njihova priča je priča o snazi, odlučnosti i trijumfu. Oni su nevidljivi junaci koji svakodnevno pomeraju granice mogućeg i inspirišu druge svojom istrajnošću.
Članica Odbora za ljudska prava Maja Kamenov objašnjava da što se tiče pravnih prepreka to su, nažalost, prepreke koje osobe sa invaliditetom sprečavaju da imaju normalno funkcionisanje i ostvarivanje svojih prava.
Sve dok nije stupio na snagu Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, Odbor za ljudska prava je pružao besplatnu pravnu pomoć aktivno sve do 2019. godine. Sada radimo samopravne upute, a do tada smo čak u više navrata išli u udruženja osoba sa invaliditetom i pružali tamo besplatnu pravnu pomoć i savete. Takođe, ovaj prostor je pristupačan i dostupan, tako da uvek mogu da dođu i koriste naše prostorije i besplatno da se informišu o svojim pravima, rekla je Maja Kamenov.
Socijalna radnica Jovana Đukic deli svoja iskustva sa invaliditetom i ističe da postoje mnoge prepreke, ali da su one prevashodno arhitektonske prirode, poput nedostatka rampi i previsokih ivičnjaka. Dodaje i da je jedan od važnijih problema nedostatak informacija o postojanju slobodnih aktivnosti i mesta na kojima bi osobe sa invaliditetom mogle da izlaze, druže se i da se informišu o svojim pravima.
Fizičke prepreke često su jedan od najvidljivijih izazova sa kojima se mladi sa invaliditetom suočavaju. Nedostatak pristupačnosti javnim prostorima, transportu i infrastrukturi može ih sprečiti da se slobodno kreću i participiraju u društvenim aktivnostima. Pored fizičkih prepreka, mladi sa invaliditetom često se suočavaju i sa socijalnim izazovima. Stigma i predrasude koje društvo ima prema osobama sa invaliditetom mogu stvoriti osećaj isključenosti i manje vrednosti.
Emilija Andrejević, devojka koja je i sama bila osoba sa invaliditetom nekoliko meseci, objašnjava da nije imala fizičku mogućnost da ode na ispite u tom periodu, kao i da mnoge ustanove nemaju prilagođene uslove za osobe sa invaliditetom ili koje su iz nekog razloga u tom trenutku onemogućene da funkcionišu na najnormalniji način.
U Nišu pristup fakultetima za osobe sa invaliditetom varira u zavisnosti od fakulteta. Nažalost, Fakultet umetnosti je identifikovan kao jedini fakultet na Univerzitetu u Nišu koji nema adekvatan prilaz za osobe sa invaliditetom. Ostali fakulteti, kao što su Prirodno-matematički, Filozofski i Medicinski, imaju različite stepene pristupačnosti. Na primer, Prirodno-matematički fakultet je donekle pristupačan, sa uređenim prilazom i liftom koji se može koristiti uz specijalnu karticu. Međutim, postoji nekoliko nedostupnih prostorija, poput pošte i određenih učionica.
Filozofski fakultet ima pristupačan prilaz i lift za osobe sa invaliditetom, koji se može koristiti uz besplatnu karticu. Takođe, na ovom fakultetu postoje dodatne pogodnosti, poput taktilnih traka za slepe i slabovide studente. Medicinski fakultet je donekle pristupačan, sa uređenim prilazom i liftom koji omogućava pristup celom fakultetu. Međutim, postoje nedostupne prostorije, poput kopirnice i biblioteke u podrumu stare zgrade.
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i Fakultet zaštite na radu dele zajedničku zgradu i imaju pristupačan prilaz, ali nemaju lift, što otežava kretanje osobama sa invaliditetom po spratovima. Elektronski fakultet je jedan od retkih fakulteta koji ima prilaznu rampu za osobe sa invaliditetom na ulazu i u holu. Liftovi su dostupni za sve studente, omogućavajući pristup svim spratovima i učionicama, kao i dodatnim prostorijama, poput kopirnice, prodavnice i pošte.
Iako se na nekim fakultetima preduzimaju koraci ka pristupačnosti, potrebno je još napora kako bi se osiguralo da svi studenti imaju jednaku mogućnost pristupa obrazovanju. Ova situacija ukazuje na važnost kontinuiranih napora u stvaranju pristupačnog okruženja za sve građane.
Mladi sa invaliditetom se posebno susreću i sa određenim predrasudama, sa institucionalnom diskriminacijom, sa nemogućnošću da koriste javni prevoz, pozorište. Mi smo sada videli da je zgrada Pozorišta renovirana i da su stavljene rampe pozadi. Prvo, šta znači ući pozadi, a ne na glavni ulaz? Prosto je tragično što se u 21. veku još uvek takve osobe segregiraju, rekla je Maja Kamenov.
Emocionalni izazovi takođe igraju značajnu ulogu u procesu socijalne inkluzije mladih sa invaliditetom. Mnogi od njih se suočavaju sa osećajem usamljenosti, depresije ili niskog samopouzdanja zbog svog invaliditeta i izazova koje svakodnevno moraju da prevazilaze. Ovo može dalje otežati njihovu socijalnu integraciju i osećaj pripadnosti.
Ono što je još bitnije je nešto što je svuda prisutno godinama unazad, što znam i kroz priče svojih prijatelja koji su, nažalost, u kolicima, kao i iz svog iskustva, a to je etiketiranje društva. Dakle, kada bi neko hteo da me opiše, ne bi rekao nešto što ja radim ili bilo šta drugo u vezi sa mojim postignućima, već bi se istaklo to da sam bila u kolicima. Meni to danas ne smeta, ali i te kako mi je smetalo i i te kako da ljudima koji imaju taj problem to mnogo otežava da žive slobodno, što je jako loš pristup društva generalno, objašnjava Andrejevićeva.
Sa druge strane, student Novinarstva i osoba sa invaliditetom Vuk Jovanović kaže da postoje mnogobrojni izazovi sa kojima se kao osoba sa invaliditetom svakodnevno susreće. Pre svega, kako kaže, to su fizički izazovi, jer ne može da obavlja neke svakodnevne aktivnosti za koje su potrebne obe ruke, ali tu su ljudi koji mu u tim stvarima dosta pomažu.
Borba za inkluzivnije društvo
Borba za socijalnu inkluziju osoba s invaliditetom zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje promene na raznim nivoima društva. To zahteva aktivno uključivanje celokupnog društva, edukaciju i podizanje svesti o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom, kao i kreiranje politika i programa koji će osigurati pristupačnost i inkluziju za sve.
Mi u okviru svog udruženja imamo jednu neformalnu koaliciju – koaliciju za pristupačnost koja okuplja par udruženja osoba sa invaliditetom na teritoriji grada Niša. Mi se zajedno sa njima, čak i kada nije to projektna aktivnost, svakodnevno i javno zagovaramo i zalažemo za pomoć prava osoba sa invaliditetom, ali smo takođe glasnogovornici statusa osoba sa invaliditetom u društvu koji, mora se priznati, stvarno nije lak. Vrlo je komplikovan i ne radi se dovoljno na tome, objašnjava Maja Kamenov.
Obrazovanje osoba s invaliditetom je ključno za osiguranje jednakih mogućnosti i pristupa školovanju. To je važno kako bi se osiguralo da osobe s invaliditetom imaju priliku da razvijaju svoje potencijale, ostvaruju svoje ciljeve i učestvuju u društvu na isti način kao i osobe bez invaliditeta.
Predsednica organizacije DAN Jelena Petković ističe da njihova organizacija svojim aktivizmom podržava inkluziju na različite načine i trudi se da pokrije što veći domen inkluzivnog života u okolini i šire, kroz inkluzivne radionice slikanja, vajanja, krojenja i šivenja, izlaganje radova na različitim izložbama koje su obično tematske i izlaganjem radova na sajmovima u saradnji sa drugim gradskim udruženjima.
Organizujemo različite edukacije za roditelje i profesionalce na različite teme kao što su: inkluzija u obrazovanju, seksualno vaspitanje i autizam, izazovna ponašanja i spektar autizma, rana intervencija i PORI program u saradnji sa Razvojnim savetovalištem i UNICEF-om. U stalnom smo kontaktu i sa Lokalnom samoupravom oko razvoja i unapređenja različitih usluga, poput ličnih pratilaca, personalnih asistenata i slično, rekla je Petkovićeva.
Postoje razni izazovi s kojima se osobe s invaliditetom suočavaju u obrazovnom sistemu, kao što su fizičke prepreke, nedostatak prilagođenih materijala i nedostatak obučenog osoblja. Zbog toga je važno da obrazovni sistemi budu prilagođeni kako bi osigurali inkluzivno okruženje za sve učenike. To uključuje prilagođavanje prostora i resursa, kako bi se omogućio pristup osobama s invaliditetom, prilagođavanje nastavnih materijala, kako bi odgovarali različitim potrebama učenika i obuku nastavnog osoblja, kako bi mogli pružiti podršku i usmeravanje učenicima sa invaliditetom.
Obrazovne institucije mogu podržati inkluziju osoba sa invaliditetom prevashodno edukacijom nastavnog osoblja o invaliditetu uopšte, ali ne kroz puko teoretisanje, već da se uvedu interaktivne edukacije u kojima će nastavni kadar sa jedne strane biti upoznat sa celokupnom različitošću i specifičnošću invaliditeta i individualnosti svakog učenika sa invaliditetom, rekla je Đukićeva.
Kako kaže, takav vid edukacije bi trebalo da uključi i same osobe sa invaliditetom koje bi razgovarale sa nastavnim kadrom ili pak članove udruženja ili roditelje kod onih invaliditeta gde je neophodna podrška u komunikaciji. Smatra, da ukoliko takav vid edukacije već postoji, potrebno ga je više promovisati.
U mnogim zemljama postoje zakoni i politike koje regulišu prava osoba s invaliditetom na obrazovanje i obavezuju obrazovne institucije da osiguraju inkluzivno okruženje. Međutim, i dalje ima mnogo posla u poboljšanju pristupa i kvaliteta obrazovanja za osobe s invaliditetom širom sveta.
Pravne prepreke i potreba za zakonskim unapređenjem
Zakoni koji regulišu prava osoba s invaliditetom igraju ključnu ulogu u stvaranju inkluzivnog društva koje pruža podršku svim svojim članovima. Ti zakoni, poput zakona o pristupačnosti, obrazovanju, zapošljavanju, socijalnoj zaštiti i jednakosti, osmišljeni su kako bi osigurali da osobe s invaliditetom imaju pristup istim pravima i mogućnostima kao i ostatak društva.
Podrška može dolaziti iz različitih izvora, uključujući porodicu, prijatelje, nastavnike, stručnjake za rehabilitaciju i organizacije civilnog društva. Važno je da mladi sa invaliditetom imaju podršku svojih bliskih ljudi kako bi osećali podršku i razumevanje u svom okruženju. Porodica može igrati ključnu ulogu u pružanju emocionalne podrške, ali i u zagovaranju za njihova prava i pristupačnost.
Jelena Petković pojašnjava da su nizom aktivnosti u proteklih godinu dana skrenuli pažnju na organizaciju i na probleme sa kojima se porodice koje okupljaju nose. Kako kaže, organizovali su nekoliko tribina na teme koje su važne njihovim članovima, ali su i prilika da edukuju društvo: seksualnost kod osoba sa autizmom, problematična ponašanja kod osoba sa razvojnim smetnjama, rano otkrivanje razvojnih kašnjenja i rana intervencija, prava iz oblasti socijalne zaštite.
Tihi sat za kupovinu je jedna aktivnost koju smo pokrenuli u Nišu, a to je malo društveno prilagođavanje, koje ne zahteva novac, niti izmenu zakonske ili druge regulative, zavisi samo od dobre volje pojedinca. Potrebno je samo da u svom prodajnom objektu malo utišate muziku, prigušite svetlo, date prednost na kasi onima koji su senzorno osetljivi, da i oni mogu da izađu iz svojih kuća i odu opušteni i sa uživanjem u kupovinu, rekla je Petkovićeva.
Kroz podršku i prilike, mladi sa invaliditetom imaju mogućnost da ostvare svoj puni potencijal i doprinesu zajednici na jednak način kao i njihovi vršnjaci. Važno je da društvo prepozna njihove potrebe i osigura adekvatne resurse i mogućnosti za njihovo osnaživanje i inkluziju.
Pravovremena pomoć i ohrabrenje – podrška osobama sa invaliditetom
U kreiranju inkluzivnijeg društva za mlade osobe sa invaliditetom ključno je prepoznati značaj podrške, prilika i inicijativa koje doprinose njihovoj socijalnoj inkluziji. Kroz adekvatnu podršku i stvaranje prilika za razvoj i angažovanje, ovi mladi ljudi imaju mogućnost da ostvare svoj puni potencijal i doprinesu zajednici na jednak način kao i njihovi vršnjaci.
Volontiranje u organizacijama koje pružaju podršku osobama sa invaliditetom može biti od velike koristi. To može uključivati pomoć u organizaciji događaja, pružanje podrške u svakodnevnim aktivnostima ili čak mentorstvo mladima sa invaliditetom. Sa druge strane, doniranje sredstava organizacijama koje pružaju usluge osobama sa invaliditetom može omogućiti proširenje njihovih programa i poboljšanje pristupa različitim resursima i uslugama.
Organizovanje edukativnih događaja ili radionica o pitanjima invaliditeta može pomoći u podizanju svesti i razumevanju zajednice o izazovima sa kojima se mladi sa invaliditetom suočavaju. Takođe, pružanje emocionalne podrške i mentorstva mladima sa invaliditetom može imati značajan uticaj na njihovo samopouzdanje i motivaciju.
Verujem da je mladima sa invaliditetom teško i da im je neprijatno da govore o svojim potrebama. Loša vest je da nema nekog instant rešenja, dok je dobra vest da, ukoliko se izbore prevashodno kroz dobro informisanje i obrazovanje, mogu dosta toga da postignu, ali samo ukoliko rade zajedno, istakla je Đukićeva.
Jovanović objašnjava da bi institucijama preporučio da na neki način predlože osnivanje udruženja u kojima bi osobe sa invaliditetom vodile glavnu reč. Jer, osobe sa invaliditetom se možda fizički razlikuju od osoba bez invaliditeta, ali na svaki drugi način moraju biti ravnopravni. Kako kaže, treba im pružiti mogućnost da pokažu svoja znanja i umeća. Time bi osobe sa hendikepom dobile podršku i podstrek za nastavak njihove borbe.
Bilo koji vid invaliditeta ne sme i ne treba da određuje i da smanjuje mogućnosti tim ljudima, trebalo bi više da se pozabavimo tom temom, da svaki sadržaj bude maksimalno prilagođen apsolutno svima, svim vrstama invaliditeta. Mislim da nije dovoljno pažnje posvećeno tome, da se bavimo drugim temama koje su mnogo manje značajne, a da se ovo zapostavlja. Tako da je apel da se posveti veća pažnja, u saradnji sa osobama sa invaliditetom jer oni najbolje znaju šta im je u kom trenutku najpotrebnije, rekla je Andrejevićeva.
Maja Kamenov dodaje i da svako od nas poznaje barem jednu osobu sa invaliditetom bilo koje vrste, tako da je najbitnije sebe što više lišiti predrasuda, upoznati tu osobu i upoznati zajednicu. Jer, to je zajednica od koje zaista može mnogo da se nauči.
Socijalna inkluzija mladih osoba sa invaliditetom nije samo moralna obaveza, već i ključni faktor u izgradnji pravednijeg, tolerantnijeg i prosperitetnijeg društva. Kroz stvaranje inkluzivnih okruženja, pružanje podrške i podsticanje na razumevanje i empatiju, možemo stvoriti svet u kojem se svaka mlada osoba, bez obzira na svoje izazove, oseća dobrodošlo i cenjeno. Svaka akcija, ma koliko mala ili velika, može imati pozitivan uticaj na živote mladih sa invaliditetom. Važno je prepoznati svoju ulogu i doprinositi stvaranju inkluzivnijeg društva za sve.
O autoru
