U petak, 5. aprila održan je još jedan razgovor u prostorijama „EU info kutka” u okviru ciklusa „Žene stvaraju — razgovori koji pokreću”. Gošća je bila autorka i magistarka multimedijske umetnosti Maja Iskra sa svojim debitantskim delom „Aperkat” u kome pokreće neka od najvažnijih pitanja savremenog doba, kao što su smisao ljudskosti i svrha međuljudskih odnosa. Razgovor je vodila pesnikinja i filološkinja Milica Vučković.
Sam roman Aperkat je nagrađivan, kako kaže autorka Maja Iskra, a dobija pozitivne komentare na račun toga da ne liči na debitantsko delo, već da iza njega postoji veliko pisačko iskustvo. Kroz stranice Aperkata prožimaju se devedesete godine prošlog veka, ali ovoga puta iz ugla male devojčice i kroz njene oči, a ne kao u uobičajenom svetu, trenerke, kajle, opasni momci i slično tome. Ona ističe da je nastanak romana trajao 10 godina na dve vremenske relacije, Beograd — Beč, dok su je inspiracija, uslovi, želja za promenom i životna iščašenja navela da napiše ovu dirljivu priču.
Putovanja su uvek prilike da razmišljamo na drugi način i iz druge perspektive. Avioni, nažalost, sakate taj momenat tranzita zato što se rute skraćuju. Kao klinka sam mahom putovala autobusima i to su bila putovanja od po 12 časova gde možemo da procesuiramo događaj, za to vreme razmišljala bih o svemu intenzivnom što mi se dogodilo. Sada se osećam kao u veš-mašini kada je taj put skraćen na sat vremena avionom. Većinu romana sam napisala kada sam uzela obrazovni odmor, to u zapadnim zemljama možete, za par meseci, još pre 10 godina. Ostavila sam ga po strani i nisam ga završila. U međuvremenu se desilo majčinstvo, poslovi, vrtlog života i tek nakon 10 godina mi je palo na pamet: „Umreću, a neću završiti to što sam započela.” Koliko mi je važno da ispričam tu jednu priču makar to bila jedina priča koju ću ispričati, rekla je Iskra.
Kako objašnjava, devojčice kada su male traže neke heroine kako bi se ugledale na njih, ali umesto toga dobijale su muške uzore kroz kinematografiju, književnost. Uvek je bilo više muških autora i heroja nego žena koje su autori ili spasavaju svet. Žene su oduvek predstavljane kao žrtva, žrtva seksualnog nasilja, fizičkog ili psihičkog. Malo žensko dete neće se ugledati na žrtvu već na heroja što je za devojčice devedesetih godina bila realnost.
Maja Iskra je imala svoje tri drugarice sa kojima je išla svakoga dana posle škole u staru fabriku gde su jedna drugu izazivale, bodrile, bile i u opasnosti da se ozbiljno povrede, ali tada nije bilo bitno, bilo je bitno da se dokažu da su sposobne da i one budu heroine.
Gledaš filmove i uporno tragaš za nekakvom ženskom heroinom, borkinjom, a jedino na šta nailaziš su nekako seksualizovane retko kada heroine, ali uglavom su to bile žrtve nasilja, silovanja. Žene su uvek po toj nekoj muškoj fantaziji prikazivane tako i šta onda radiš kao devojčica? Naravno da se poistovećujem sa muškim herojima, jer kako mogu da se poistovetim sa žrtvom? I onda sam se ja poistovećivala sa Konanom, Brus Lijem, Terminatorom i sličnim njima. Oni su u meni budili onu emociju, rasplamsavali su ono nešto u meni što je tu već postojalo. Ta inicijalna iskra. Nekako sam ja još kao devojčica osećala da tu nije nešto kako treba. Telo me je vodilo ka tim muškim uzorima i tu je ostalo nešto iščašeno. Potresna mi je činjenica da moje dete nema više ženskih uzora od mene, rekla je Iskra.
Pored bake i mame, autorka je pomenula da joj je inspiraciju donela i slavna vajarka Luiz Boržoa, ali da je definitivno otac taj koji je isto uticao na njeno autorsko delo. Kako kaže, uvek treba dozvoliti detetu da rizikuje, ali treba biti spreman da, ako krene da pada, da ga neko uhvati. Autorka je pomenula da njen život nije bio najlakši, ali je bio daleko od najtežeg. Imala je primere u svom okruženju, devojčice koje su proživljavale svoje mladalačke dane kroz razne vidove nasilja.
Najveću inspiraciju pronalazim u detinjstvu. Moj veliki uzor je jedna francusko-američka vajarka koja se zvala Luiz Boržoa. Ona je odrastala sa ocem koji je bio vrlo agresivan i držao je te dečije monologe gde niko za stolom nije smeo da progovori reč. I Luiz je kao mala devojčica tako sedela za stolom i iz te neke anksioznosti uzimala sredinu hleba i gnječila bi ga. Tako bi od tog hlebića pravila nekakve skulpture. Tu se desio taj momenat sublimacije, to pretapanje neke traume u drugo agregatno stanje, objasnila je autorka.
Maja Iskra posvetila je ovaj roman svima onima koji još nisu odustali, ali i onima koji jesu. Ona je dete odraslo na Dorćolu u Beogradu i sama priznaje da je neverovatno vezana za dorćolski asfalt i da bi se ponekad rado sklupčala u fetus poziciju i legla na njega svaki put kada se vrati u mesto gde je odrasla.
O autoru
